Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Лана Николић (Блог о социјалном укључивању)

Сви ставови изнети у тексту изведени су само на основу личног искуства моторичког хендикепа.

Сваки хедникеп је различит и тражи различито промишљање. Ипак, покушала сам да издвојим неке заједничке тачке у којима могу да се пронађу они који се слично осећају, невезано за облик хендикепа који можда имају.

Знам да не мислите ништа лоше када ми говорите реченице одушевљења и дивљења. Желите да покажете да вам је драго што радим све што радим, што сам, ето „дотле стигла“ (где год то дотле било и како год се тумачило), што сам тако решена да свакакве ствари истовремено постижем, и што дајем све од себе да ме хендикеп који имам што мање омета у томе. Чудите се, дивите, називате ме херојем. Не могу да вам замерим што се радујете неком мом успеху, што ме подржавате. То увек прија, и драго ми је, али само ако ме посматрате напросто као младу особу која покушава да досегне неке циљеве. Неће ме много обрадовати ипак, ако видим, као што је најчешће случај, да ме дивинизујете јер све то радим, а још имам и хендикеп, па је то онда неки преседан, светско чудо.

Можда то и не чините свесно, већ само желите да пружите своју подршку. И хвала вам на томе, јер на неки сличан начин подржавам и ја вас, знани и незнани људи из реалног живота и виртуелног света. Јако сам срећна када чујем критике и коментаре на свој рад. Мени је ипак, понекад мало превише тог посматрања мене као хероине. Верујем да постоје људи који би можда и сами себе видели као некакав пример коме треба да се тапше. И то је у реду. Само, ја једноставно нисам таква.

Мислите ли да се лепо осећам када чујем реченицу „Ја се теби дивим!“? Не, не осећам се ни лепо ни пријатно. Зашто, питаће се неки од вас, кад ми не мислимо ништа лоше! Управо зато вам покушавам објаснити зашто не треба тако да говорите, и што је још важније – зашто не треба тако да се осећате када је о мени реч. Наравно, ја вам слободу да се дивите, чудите и уздижете ме на неки измишљени пиједестал не могу узети, нити желим. Желим да вам покажем зашто би било дивно када бисте одабрали да то ипак, не чините.

Написаћу само неке од уобичајених реченица, и образложићу вам зашто им се моје уши не радују.

Имагинарни прошли, садашњи и будући саговорници, размислимо заједно зашто говорим једно велико НЕ реченицама које следе, с надом да ћете и ви учинити исто:

„Ја се теби дивим, свака ти част!“

Немаш се чему дивити, и није ми свака част. Јер ја радим исто што и ти. Нервирам се, кувам кафу, турпијам нокте, чешљам се, читам, пишем, постављам слике на фејсбук, полажем испите, одлазим на разна културна дешавања, у библиотеку, у парк, прелазим пешачки прелаз, седим и чупам косу над неким проблемом, теглим књиге на рамену, запертлавам ципеле, стављам слушалице у уши у превозу. Видиш ли неку разлику у односу на себе и своју свакодневицу? Ако ми се дивиш јер све то радим упркос свом хендикепу, запитај се да ли желиш да се теби неко диви због тих  истих ствари, само зато што их просто на свакодневном нивоу обављаш, а да то и не примећујеш.

Истина је да ми за неке ствари треба више времена, да се јако брзо умарам, да улажем више напора. Ипак, ту и даље материјала за дивљење нема. И ти се трудиш да даш најбоље од себе сваког дана, зар не?

(…)

Текст “Нисам ваш херој са хендикепом” Лане Николић у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.