Влада Републике Србије
Пише: Ђорђе Васиљевић (Блог о социјалном укључивању)
Већ сам дуго у затвору. Предуго. Одавно га сматрам другом кућом. Могу слободно рећи да ме је и жена оставила због моје робије. Због тог крста који сам тако олако бирао бирајући професију. Не волим да размишљам о изборима. Још увек ми фали. Или ја нисам умео да јој објасним зашто сам ово што јесам или она није могла да ме прати у свему овоме…
Било како било, имам осуђенике којима сам окружен. Толико сам дуго ту да ме сваки колектив сматра малтене својим пуноправним чланом. Ваљда је и то успех, јер ипак су ти „колективи” сурогати за породице, а треба бити прихваћен од толиких породица. Ваљда то значи да сам добар човек. Често преиспитујем себе. Могу ли уопште још увек имати ореол икакве доброте кад сам у тој мери окружен онима који су грешили, некад нехотице, а неретко и са намером, и то на најгрозније начине? Ипак, без обзира на све то, трудим се да помогнем свакоме са ким имам директног додира. То је ваљда мој начин да се не препустим колотечини овог места. Да ме брутални систем какав оваква установа, како кажу, мора имати, не узме под своје. Гледајући устајале, уморне, препуне препуштања и попуштања изразе лица својих „колега” сам себи делујем као последњи Мохиканац. Уосталом, ја никоме не могу бог зна како ни бити од помоћи. Не дозвољава ми ПС. Тај фамозни „правилник службе” – коришћен, излизан и злоупотребљаван у свакој ситуацији где се незнање спајало са немогућношћу да се несто уради, заврши… помогне…
Када сам стигао, сместили су ме у први павиљон. Добио сам и васпитну групу. Гомиле неких тешких речи и стручних израза од којих ником није било боље и које су после одређеног броја година мењане као застареле новим речима које опет нису ником чиниле никаквог добра, већ су само служиле, и служе, да се њима попуни папирологија за више инстанце. И заиста не могу, а да се не запитам ко у ствари кога у реалности васпитава у тим групама. Оно што засигурно знам је да се сви међусобно лажемо у очи, али ником није боље од свих тих жалосних сеанси, па се толико енергије расипа у ништавило. Пробао сам чак да учествујем у појединачном раду. Показало се да је он још катастрофалнији. Ништа од договореног никад није испуњено, јер се ништа и није могло испунити. Нажалост, понекад су и основне ствари увијене у елементарну пристојност превисоке границе да би се до њих досегло.
У свим тим безуспешним покушајима, а по принципу “и ћорава кока зрно покљуца”, понекад, на нивоу статистичке грешке, ту и тамо бих ипак успевао да се изборим за покоју ситницу која је олакшавала живот мојим „сапатницима”, користећи своје начине и канале. Колико год то било ситно, више инстанце у самом заводу су ме упозоравале да се човек често задави крупним залогајима. И да, нико није рекао да сам кажњен, већ сам само премештен у изолациони павиљон. Остали осуђеници су сматрали да је то неправда, да сам без разлога склоњен на понижавајући начин и хтели су да преузму ствар у своје руке, онако како умеју. Наравно, молио сам их да не чине ништа непромишљено јер смо сви сад део система, а када си део нечег таквог, никакве радикалне акције на које су они навикли не могу донети позитиван исход. Колико сам само пута морао поновити да свако насиље рађа ново насиље и да је свако следеће у том низу непропорционално веће од претходног. На концу су ме ипак чули и било ми је драго, без обзира на то што сам ја остао у изолацији, сигурно закопан, по мишљењу система.
(…)
pdf [3 MB]
Оставите коментар