Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Лана Николић (Блог о социјалном укључивању)

Текст представља лична искуства и не подразумева да су она применлљива на све особе са хендикепом.

У духу празничне атмосфере, лампиона у излозима и на прозорима, окићених јелки, Деда Мразова и ирваса одлучујем да овај текст посветим наизглед немогућем спајању драге нам (или мање драге ) Нове године и хендикепа.

Какве сад везе имају Нова година и хендикеп, питате се? Ех, још какве! Само ви читајте даље.

Шта је уопште та Нова година?

Сигурно сте се некад запитали баш то, док сте посматрали ужурбане људе како тегле кесе са натписима распродаје и троше паре које немају на уплаћивање дочека по разним клубовима и кафанама. И стварно, има ли та Нова година смисла? Мора се признати да заиста има нешто посебно тај период године, кад сви некако празнично ентузијастично делују, све је украшено и осветљено, сви су се некако емоционално растегли до границе издржљивости у ишчекивању тог посебног откуцавања поноћи и припремама за дочек, одасвуд се чује нека музика и божићне песмице (дакако, на енглеском).

Кад зажмурим са довољно вере и даље видим малу улицу завејану снегом, баш као у љигавим америчким филмовима само лепше јер је стварно, снег веје из црног неба и постаје златно наранџаст под уличним светиљкама. Около пуцају петарде, ватромет се и даље чује, нама снег шкрипи под ципелама док ходамо ка центру малог града, тек што је прошла поноћ, хајмо да прошетамо мало, да видимо шта раде људи. Имам негде око четрнаест али сам и даље једнако дубоко и дечије срећна јер ме тата држи за руку, ходамо завејаном улицом, а крај нас пролази човек чије лице не познајемо и у ходу нам честита Нову годину онако срдачно како то само незнанци знају, без просуђивања и очекивања, само чисте добре намере и лепе жеље. Татини бркови се осмехују и он му отпоздравља једнако срдачно и топло, док настављамо нашу малу чаробну шетњу у чаробној новогодишњој ноћи негде на почетку двехиљадитих.

Кад сам била дете још увек је имало смисла веровати да је Нова година заиста и нови почетак, и да то заправо значи неку подвучену црту, обећање самом себи да ћеш ове године бити бољи, одговорнији, да чеш више учити, кад је то значило ишчекивање тог брда лепих догађаја који ето, само што нису стигли, који ме чекају распоређени током целе године као мале светлуцаве искре изненађења у вртлозима једноличне свакидашњице.

Неко ће рећи, пих, Нова година, јака ствар, то је ноћ као свака друга. Новогодишња ноћ је, рекла бих постала као и свака друга тек онда кад смо одрасли. Кад смо натерали сами себе да схватимо да ту уствари нема магије, да је свака ноћ нова ноћ, и да може да означава нови почетак.

Кад сте дете, а Нова година је, није вас брига имате ли хендикеп. Чекате ватромет, чекате да тата упали прскалицу, чекате да мама скине кутију са украсима са ормара па да се окити јелка, чекате да падне снег и да се санкате, чекате пакетић, чекате, замишљате и тако јако желите да дође та Нова година да ни не примећујете да се ваше стопе у снегу заправо разликују од стопа деце која правилно ходају.

Невоље почињу ипак, онда када схватимо да одрастамо, и да смо другачији, тако много другачији од осталих.

„А где ћеш за Нову“ и тинејџерске трауме

И данас, у двадесет четвртој имам горак укус у устима кад се сетим тих Нових година негде у међупростору између четрнаесте и деветнаесте. То је оно најгоре доба кад прелазиш пут од „сви имају веће груди од мене“ до „шта вас брига имам ли дечка и колико ми је испита остало?“. Дуг пут, могу вам рећи, и замршен за било ког тинејџера. За тинејџера са хендикепом, то је лавиринт у ком се иза сваке окуке трудите да не повратите од муке по себи и другима.

Као да није доста то што током целе године знате да се итекако разликујете и да нешто са вама није у реду (кад другачије ходате и изгледате у пубертету вам је равно катастрофи епских размера), него је потребно да дође и та Нова година и насмеје вам се шриоким порцуланским осмехом право у ваш хендикеп.

За Нову су сви из мог одељења и у средњој и у основној ишли на кућне журке или у дискотеку. То је укључивало припреме попут организовања војне операције: ко ће шта да обуче, како ће да намести косу, ко ће кога да види и од кога да буде виђен, ко ће с ким да се смува. Сваки сегмент планирања дочека био је пажљиво конципиран, од одлучивања ко ће с вама за исти сто у дискотеци до тога који лак за нокте да намажете. Треба ли да кажем зашто на нисам била ни на једном од та два места?

Па имала сам хендикеп, побогу! То вам је било као да имате губу, или неку прелазну болест. Добри сте кад треба да им преведете лекцију из енглеског, да им напишете састав или смислите љубавну поруку, али нисте за показивање у дискотеци или на приватној журци.

Првих пар година у основној сам фурала фазон да је чекање Нове године са оним кретенима из одељења безвезе, и да ми је супер код куће са мамом и татом. И јесте било супер, стварно, али није променило чињеницу да сам суптилно изопштена из друштва. Нико никада није то директно рекао нити ме било како јавно диксриминисао,али ми је било јасно као дан – не припадам са њима јер сам другачија.

Тад још нисам знала да најгоре што се Нове тиче тек треба да дође – средња школа. Кад сте у средњој, већ носите брус и барем сте се једном смували, ухватите неки свој фазон, почнете да дуваните и пијете пиво, бежите са часова и мрзите професоре. Кад сте у средњој а имате хендикеп, радите исто то, само мало друкчије, то јест компликованије.

А кад је Нова година, тад сте екскомуницирани – опет суптилно и у тишини. Нико вас ни не пита јел идете у дискотеку, подразумева се да не идете. Нико вас не позива на кућну журку – подразумева се да ви не долазите. Нико вам ништа не каже наглас, а све се савршено добро разуме.

(…)

Текст “Нова година & хендикеп” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.