Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Јелена Шапић (Блог о социјалном укључивању)

Са тектонским променама у свету рада, као последицама дигиталне и зелене трансформације, пажња је усмерена или на начине како се школски системи могу реформисати да одговоре на долазеће промене или које вештине могу донети додату вредност за појединца и за друштво. Али питање са којим се многи суочавају јесте где почети са усавршавањем. Да бих одговорила на ово питање, разговарала сам са дизајнерком игрица и дизајнером корисничког искуства.

Њихов приступ у стицању нових вештина јесте значајан барем из два разлога – обоје су међу првима кренули да (а) раде за себе преко онлајн платформи (б) у областима које нису биле обухваћене формалним системом образовања. Стога, да би стекли основне вештине, почели су да похађају како онлајн, тако и офлајн курсеве. Према њиховим речима, за разлику од стручног формалног система образовања, ових програми трају краће (од неколико сати до тек неколико месеци), оријентисани су ка специфичном циљу и пружају практична знања која се могу одмах применити у обављању задатака. Међу курсевима, посебно су распрострањени и популарни тзв. масовни отворени онлајн курсеви (енг. massive online open courses – MOOC) који могу бити општег (нпр. Udemy, LinkedIn Learning) или специјализованог карактера (као што су Udacity, CodeAcademy – обе платформе са фокусом на развој софтвера и кодирање; Pluralsight посвећен дизајну, Creative Clouds који обухвата усавршавање у коришћењу Adobe софтвера). Како нису део етаблираних компанија које редовно организују интерне обуке за своје запослене, ово двоје дизајнера се непрестано усавршава или кроз нове курсеве (који се често не тичу само дизајна, већ и других сродних области), или кроз стицање нових информација путем билтена и онлајн претрага. Док билтени садрже корисне савете о пословању и пословној етици, други онлајн садржаји им помажу до дођу до правовремених решења или увида у најновије трендове.

Овакав шаблон професионалног усавршавања није својствен само за њих. Овогодишња студија Европског центра за развој стручног оспособљавања (енг. European Centre for the Development of Vocational Training – CEDEFOP) показује да онлајн фриленсери уче на неформалне начине како би постигли циљеве које су сами дефинисали. Овакав приступ учењу који обухвата самосталан избор садржаја, независно дефинисање исхода и управљање процесом назива се само-регулаторно учење (енг. self-regulated learning). Међутим, CEDEFOP-ова анализа указује на неопходност постојећих образовних институција да се укључе у пружање онлајн курсева и радионица, као и да радницима помогну да развију вештине у вези са само-регулаторним учењем. Резултати анализе показују да су две групе вештина посебно важне за онлајн курсеве, а тичу се стицања основних предиспозиција за обављање задатака (као што је познавање рада у дизајнерском софтверу) и скупа вештина за вођење посла (односе се на развој пословања, односа са клијентима, изградњу портфолија).

Са друге стране, оно што се у разговору са фриленсерима из Србије појавило јесте непознаница шта би се догодило уколико би посао потражили на традиционалном тржишту рада. Наиме, нису сигурни да ли би њихове вештине биле у потражњи, потом да ли били у могућности да портфолио прикажу независно од платформи за које раде, као и да ли би послодавци признали њихове онлајн тренинге и усавршавања. Ово су питања која се дотичу трансферабилности и сертификације вештина, а постају значајна не само за фриленсере, већ и за све раднике и оне који се баве процесом преквалификација. Приликом мењања посла из једне компаније у другу, радници на традиционалном тржишту рада немају начина да верификују и прикажу вештине које су стекли кроз интерне обуке. Са друге стране, пружаоци тренинга се суочавају са процесом сертификације њихових услуга које би биле препознате и вредноване од стране различитих актера.

Стога не постоји само један одговор на питање где почети са усавршавањем. Иако се тренутно стицање нових вештина одвија на неформалне начине, оно нам указује на будуће смерове за развој образовања: глас радника у новим формама рада је од важности јер су они већ развили стратегије које ефикасно одговарају на брзе промене у сфери рада. И док курсеви који су омогућили ову брзу транзицију остају, њихова пролиферација доводи у питање општи квалитет. Зато, постојеће образовне институције се могу укључити и пружити план развоја за оне који се још увек боре са непознаницама. Напослетку, иако су промене глобалног карактера, развој образовања треба да укључи локални контекст и друштвене циљеве како би допринео развоју јавног добра за највећи број појединаца.

——-

Текст „Образовање за XXI век: Где почети?” изворно је објављен на Блогу о социјалном укључивању. Остале блогове Јелене Шапић можете прочитати овде.

Уколико желите да прочитате и текстове других аутора/ки Блога о социјалном укључивању, кликните на линк.