Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Стефан Лазаревић (Блог о социјалном укључивању)

Недавно сам од организације Иницијатива за права особа са менталним инвалидитетом MDRI-S добио позив за учешће на обуци „Самозаступање за учешће у политичком и јавном животу на националном нивоу“ и заинтересовао сам се за њу јер сам већ учествовао на сличним семинарима намењеним особама са инвалидитетом. Желео сам и да на овој обуци стекнем нова знања и искуства, али и упознам неке нове младе људе. Обуку су водили социјални радници из Хрватске Дамјан Јањушевић и Ивана Послон-Хрвој, који раде у Удруги за самозаступање и пружају подршку самозаступницима.

Циљ ове обуке је био да се учесници упознају са самозаступањем особа са инвалидитетом, обрађивали смо конвенцију и законе о правима особа са инвалидитетом, бавили се темама везаним за запошљавање, пословну способност и укључивање у политички живот, као и темама које су везане за осамостаљивање особа са инвалидитетом. Ове обуке су изузетно значајне како би особе са инвалидитетом научиле која су њихова права и како да та своја права заступају.

На обуци смо разговарали о Конвенцији о правима особа са инвалидитетом коју су донеле Уједињене нације 2006. године. Конвенција је важна због тога што се у њој каже да особе са инвалидитетом имају иста права као и сви други људи. Важно је да знамо и да је наша држава потписала ову Конвенцију и тиме се обавезала да ће да је поштује и примењује. Да би особе са инвалидитетом могле да буду самосталне и да уживају сва та права, држава је обавезна да им обезбеди подршку.

Члан 5 Конвенције говори о томе да је забрањена дискриминација особа са инвалидитетом. Учесници обуке су испричали неке догађаје из свог живота, када су били дискриминисани. Тако су две учеснице испричале како су биле у кафићу и конобар није хтео да их услужи. Он њима није отворено казао да их не жели у том кафићу зато што су особе са инвалидитетом, него се правдао тиме да нема чисте чаше. Међутим, са њима је у пратњи била њихова асистеткиња која је чула како конобар разговара са неким колегом и каже: „Само ми фали да ми се ове наваде, па да ми растерају госте.“ Други учесник је навео како је директор школе тражио да се испише због инвалидитета који има иако је основна школа обавезна за све и сви имају права на упис у редовну школу.

Члан 12 се зове Равноправност пред законом и говори о пословној способности. Пословна способност се стиче пунолетством, односно када особа напуни 18 година. Пословна способност је право да човек доноси одлуке о свом животу. Суд може да лиши неку особу пословне способности и да јој одреди старатеља који у њено име доноси одлуке. Када је неко лишен пословне способности, он не може да: располаже имовином, склопи брак, да се запосли, не може да одлучује о свом лечењу и не може да одлучује са ким и где ће да живи. Међутим, Конвенција каже да сви морају да буду равноправни пред законом, а то значи да нико не сме да буде лишен пословне способности. Зато је јако важно да људи са инвалидитетом добију подршку како би могли да одлучују о свом животу и уживају сва права као и сви други. Људи који пружају подршку требало би да разговарају са том особом, да јој пруже све информације, да јој укажу на последице, да јој укажу и на друге могућности, али никада не смеју да доносе одлуке уместо особе са инвалидитетом, већ она то мора да уради сама на основу свих информација које је добила од особе која пружа подршку.

У члану 14 каже се да особе са инвалидитетом равноправно са другима уживају право на личну слободу и безбедност. Особе са инвалидитетом не смеју да буду лишене слободе, односно не смеју да буду негде затворене само зато што имају инвалидитет. Одлуку о лишавању слободе може да донесе само суд и ако особа са инвалидитетом почини кривично дело и суд тако одлучи, онда и она иде у затвор исто као и сви други људи.

Члан 19 говори о самосталном животу особа са инвалидитетом и укључивању у заједницу. Особе са инвалидитетом врло често живе у установама и искључене су из заједнице, а то значи да не могу да изађу у биоскоп, шетњу, позориште, пијацу, концерт. Морају да траже дозволу да излазе из установе. Други људи их не познају и не знају како им је тамо. Када кажемо да особе са инвалидитетом треба да живе самостално, то не значи да оне треба да живе потпуно саме, нити значи да ове особе треба све да раде потпуно саме. Требало би да постоје људи који ће да им помажу у свакодневном животу, односно у стварима које не могу саме да раде. Исто тако, особе са инвалидитетом би требало да користе и раде ствари које користе и раде други људи у зависности од интересовања. Конвенција каже да особе са инвалидитетом, као и сви други људи, треба саме да бирају са ким ће и где живети.

Бавили смо се и чланом 27 који говори да особе са инвалидитетом треба да се запошљавају на отвореном тржишту рада и морају за свој рад да добијају плату. Такође, послодавци никако не би смели да дискриминишу особе са инвалидитетом, односно не смеју да на неко радно место не приме некога, само зато што има инвалидитет. Држава би требало да пружи помоћ особама са инвалидитетом да пронађу посао, као и да га задрже.

(…)

Текст „Обука за самозаступање” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању, а изворно је објављен на сајту www.mdri-s.org.