Одржана дебата „(Не)Достојанствено старење и старост“ : Инклузија

У сарадњи са Фондацијом Friedrich Ebert, Фондација „Центар за демократију” је 14. јула организовала дебату „(Не)Достојанствено старење и старост“. Дебата је организована са циљем да се одговори на питање каква је будућност пензионера у Србији, односно да се, у све тежим условима економске кризе, размотре услови за активно старење у Србији и могућности за активизам старих.

Да ли су пензије економска или социјална категорија? Постају ли пензионери социјални случајеви? Економска криза изазвана пандемијом корона вируса из корена би могла да промени односе у друштву и да сруши положај многих група у нашем друштву, а међу угроженима су многи пензионери. У време нарастајућих економских разлика присутан је тренд смањења стопе замене чиме се урушава адекватност висине пензија. Пооштравају се услови за одлазак у пензију уз истовремену феминизацију сиромаштава старијих. Преко 160 хиљада старијих особа је без икакве пензије, а 329.925 пензионера/ки прима месечно мање од 15.113 динара. Колико је такво стање одрживо за просечну породицу у Србији која најчешће управо зависи од пензионерских примања старијих чланова? Стопа зависности старијих расте из године у годину, а пројекције су да ће у 2040. години на петоро становника радног узраста доћи двоје лица старијих од 65 година.

Уводничари/ке у дебату су били: Бранкица Јанковић, Повереница за заштиту равноправности; Мирјана Рашевић, Институт друштвених наука; Снежана Шантић, Удружење пензионера Стари град; Милан Грујић, Удружење синдиката пензионера Србије; Надежда Сатарић, Удружење грађана „Снага пријатељства – Amity”; разговор је модерирала новинарка Љубица Гојгић.

У име организатора, дебату су отворили Бојан Лађевац из Фондације Фридрих Еберт и извршна директорка ФЦД Наташа Вучковић, која је поручила да се Фондација „Центар за демократију” организовано бави проблемима старијих и питањем друштвеног, економског и социјалног положаја старијих: „Инсистирамо на интергенерацијској сарадњи и размени, старији чланови заједнице могу много да пруже друштву. За нас су важна питања социјалне ситуације старијих, у којој мери су економски заштићени и сигурни, питање заштите права и приступа правди и питање друштвене солидарности, да се искорене сиромаштво и дискриминација у Србији. Дакле, приоритети су активно учешће старијих у економском, друштвеном и културном животу, борба против дискриминације старијих и борба против сиромаштва, интергенерацијска међузависност и солидарност.”

Бранкица Јанковић (Повереница за заштиту равноправности) изјавила је да су старији у Србији изложени различитим облицима дискриминације, занемаривања, самозанемаривања и насиља, и упозорила да је доминантни наратив у јавности такав да се говори како је старих много и скупи су, оптерећују пензијски и здравствени фонд, што ствара негативан однос према старима и стигму. „Људи се жале на административне препреке, треба да направимо стратешки документ и да кренемо да га спроводимо, из стратегије треба да се види на шта је држава обавезна, а шта се препушта цивилном сектору. Залажемо се за увођење социјалних пензија, јер не постоји ниједно оправдање да оставите било коју групу наших грађана без икаквих примања”, поручила је Повереница.

Мирјана Рашевић (Институт друштвених наука) указала је да је у Србији сваки пети становник, односно укупно 1.456.000 људи, старије од 65 година, као и да је за 38 одсто више старијих од 65 година него млађих од 15. „Србија спада у изразито старе популације, и рекла бих да само у томе пратимо тренд развијених земаља. Све пројекције показују да ће Србија средином века бити старија и малобројнија него што је данас, а такав ће бити и контингент радне снаге. Концепт активног старења је најбољи одговор на ове изазове, старији људи морају бити укључени у нова решења, заснована на примерима добре праксе, али и форсирањем социјалне иновације, креативности”, рекла је она.

Снежана Шантић (Удружење пензионера Стари град) је нагласила да је теренски рад јако битан, као и солидарност: „Усамљеност је болест број један, кроз наше саветовалиште је за 12 година прошло 40.000 људи, трећина старих на општини Стари град живе потпуно сами. Пензионери памте године када су били више укључени у друштво, у држави нам недостају центри за старије у свакој општини и домови за стара лица, али да иза тога стоји држава, то су генерације које још увек верују држави, држава то поверење не сме да изигра.”

Милан Грујић (Удружење синдиката пензионера Србије) је указао да је темељни услов опстанка пензионера приход, а пензионери су данас сиромашни колико и држава у којој живе: „Пензија је социјална категорија, није достојна ни могућности преживљавања, минимална потрошачка корпа је већа од просечне пензије, па већина пензионера не може да задовољи основне потребе. Пензиони фонд је постао политички плен. Некретнине специјалних болница и бањских лечилишта су финансиране из ПИО фонда, а продају се у бесцење.”

Надежда Сатарић (Удружење грађана „Снага пријатељства – Amity”) нагласила је да су у стабилним породицама веће шансе за достојанствено старење, које је нормална и очекивана појава. „Када настану проблеми и болести, породица има своје стратегије како се бори и носи са тим изазовима. У Србији неостварену потребу за помоћи има скоро 40% старих, углавном сиромашних, са малом пензијом и старијих од 75 година. Много тога морамо да урадимо и да променимо ствари, имамо примере добре праксе”, закључила је она.

Дебата „(Не)Достојанствено старење и старост“ организована је у сарадњи са Фондацијом Friedrich Ebert у оквиру пројекта „Дијалог у центру – социјални дијалог”.

Извор: www.centaronline.org