Одржана панел дискусија “Music has no gender / Музика нема род” : Инклузија

У оквиру протеклог Миксер фестивала, 11. јуна, одржана је панел дискусија “Music has no gender/ Музика нема род” у организацији Тима за социјално укључивање и смањење сиромаштва, где се разговарало о искуствима домаћих музичарки на тренутној музичкој сцени. У дискусији су учествовале Ана Ћурчин, певачица и гитаристкиња, Кристина Лалић, DJ, Наташа Тасић Кнежевић, оперска певачица, и Маја Цветковић, фронтменка групе E-play. Модераторка разговора била је блогерка Миланка Лана Николић, једна од редовних ауторки на Блогу о социјалном укључивању.

Уметност би требало да подразумева равноправност у сваком смислу. Ипак, родна дискриминација је веома присутна у овој области, али и на другим пољима, судећи по Индексу родне равноправности који је у Србији 46,6, док је у ЕУ 52,9 процената, што указује да смо још увек далеко од једнакости када је о родној равноправности реч.

Жене су у неповољнијем положају не само у уметности уопште већ и у музици где се неретко суочавају са различитим облицима дискриминације, објектификацијом или потцењивањем могућности на музичкој сцени па често осећају потребу за доказивањем, улажу веће напоре да би достигле одређене резулате, мање су заступљене на фестивалима када су у питању бендови али и појединачни наступи.

Зато је идеја овог догађаја била спајање музике и родне равноправности и пружање увида у искуства музичарки али и дискусија о томе у којој мери стереотипи и патријархалне норме преовлађују у музичкој индустрији. Циљ панела био је и да мотивише и инспирише оне који се баве родном равноправношћу да отворе видике за женско стваралаштво са једне, као и уметнице и уметнике о стању родне равноправности у стваралаштву са друге стране, али и да подстакне жене којима је потребан подстрек да се упусте у неку од креативних авантура. Током разговора гошће су говориле о својим искуствима, ставовима и запажањима када је реч о положају жена у музици.

Наташа Тасић Кнежевић је истакла да су род и национална припадност небитни, већ је важно да нам свима буде дата иста шанса. Она је такође говорила о предрасудама са којима се сусретала због тога што је ромске националности, о својим студијама, о томе колико јој значи певање, наглашавајући да за њу не постоји ништа лепше од тога и да ужива у томе што као оперска певачица дарује публици. Наташа је такође рекла да је одувек знала да ће се бавити певањем јер је, како је поделила са учесницама панела, стално нешто певала, још као мала. Нагласила је да јој је породица била неизмерна и најважнија подршка и ослонац, нарочито мајка и сестре.

Ана Ћурчин је говорила о свом музичком искуству и жељи да се мало више бави музиком, да сними неке нове песме, истичући да је важно време када се песма пише, односно да постоји одређени тренутак за настанак сваке од њих. Она је напоменула и да смо одрасли на музици коју су написали мушкарци, али да текст који је написао мушкарац другачије са нама комуницира од текста који је написала жена. Говорећи о језику самом напоменула је и да је он опасна ствар, јер генерише то како перципирамо ствари, и да морамо да се позабавимо родно сензитивним језиком.

Маја Цветковић је причала о свом дугогодишњем искуству на сцени у Србији, износећи рана искуства кадаје знао да их дочека потпуни мук изненађења од стране публике када би изашли на бину. Касније се то, наравно, променило. Ипак, Маја је навела да није увек лако бити жена музичарка јер то подразумева неке изазове, на пример у организацији концерата у смислу путовања и смештаја бенда при чему организатори често не узимају у обзир то да ли музичарки из неког разлога не прија да буде са мушкарцима у истој соби. Такође, Маја је навела да постоје изазови у смислу уговарања концерата где је она као менаџерка свог бенда, што зна да буде захтевно, научила да се постави према организаторима, али да су постојале разне ситуације где, на пример, не желе да им плате за свирку. Она каже да јесте добро што те сви примете када си жена у музици, али да то што си жена није једино што имаш да покажеш. Маја је истакла да сматра да род не помаже музичару ако лоше свира, тако да у суштини нема осећај да треба више да се труди од својих колега музичара.

Кристина Лалић је говорила о ситуацијама када јој после наступа прилазе девојчице и распитују се о самом DJ-ингу, мада каже да се то сада мало ређе дешава, о значају те врсте музике за њу, о томе да јој представља проблем мањак времена да се посвети музици. Као и Ана, рекла је да жели да се посвети стварању нових ствари ускоро. Свим женама је поручила да никако и никада не одустају јер их то чиме желе да се баве чини оним што оне заправо јесу.

По завршетку дискусије остављен је простор за питања публике, па су гошће панела пренеле своја искуства једној младој музичарки коју су саветовале да никада не прихвата да ради без хонорара.

Наташа Тасић Кнежевић одговарајући на питање из публике о свом искуству у усклађивању пословних обавеза и мајчинства рекла је да је било ситуација када јој је било тешко, али јој је ту велика подршка била породица, пре свега мајка.

У закључку су све музичарке нагласиле колико је важно да жене које се баве музиком и оне које желе, а немају храбрости да почну, верују у себе и посвете се ономе што воле, чак и ако немају подршку околине.

Надамо се да је ова дискусија подстакла жене којима је било потребно само мало охрабрења да се без страха упусте у ствари које воле, и да ћемо у будућности имати више дискусија које покрећу важне теме попут ове, али и више жена музичарки на сцени, јер како сам наслов панела каже, музика нема род, и не сме га имати јер она представља универзални језик спајања и стварања.