Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Транскрипт говора Татјане Гутић на 39. Београдском Ignite-у “Укључи се бр. 5” (24. октобар 2017. године, Impact Hub, Београд)

Ја сам клинички психолог и долазим из Мреже психосоцијалних иновација (PIN – Psychosocial Innovation Network). Ми се бавимо промоцијом менталног здравља и превенцијом у тој области, а ја конкретно радим на пројекту „Пружање психосоцијалне подршке рањивим избеглицама у Србији” који PIN реализује уз подршку UNHCR-а, и пружам психолошку помоћ избеглицама. Испричаћу вам причу једног дечака из Авганистана, који је у Србији већ годину дана.

Латиф има 17 година. Рођен је у авганистанском граду Херату, где је живео са мамом, татом, тројицом браће и једном сестром. Кад је био мали, јако је волео да игра фудбал и крикет.

Када је Латиф имао четири године, његов тата је отишао и никада се није вратио. Малишану нико није објаснио шта се дешава, где је тата отишао и када ће доћи. Ипак, Латиф је своје дане у детињству проводио тако што је играо крикет и фудбал са другарима на пољанама, ударајући лоптицу и дајући голове. Када је Латиф имао осам година, његов брат се једног дана није вратио кући. Поново, дечаку нико није рекао шта се са братом десило, где се налази и да ли ће се вратити. Латифова мама није много излазила из куће, волела је да кува и он о томе прича са сетним погледом, присећајући се како је много волео кад мама направи болани, типично јело које се често једе у Авганистану.

Неколико дана након Латифовог 14. рођендана, његов ујак је у кућу довео неке људе. Мама му је деловала јако уплашено и забринуто. Латиф није знао шта се дешава, а онда су му рекли да треба да напусти Авганистан. Донели су неки новац, мама му је спаковала мало ствари у ранац и пустили су га на пут. Рекли су му тачно где, коме и како треба да се јави.

Латиф је из Авганистана прешао у Иран, а из Ирана је веома брзо стигао у Турску. У Истанбулу се задржао неко време и радио је на грађевини. Присећа се како је волео да на главном тргу храни голубове, јер га је то подсећало на причу да голубови доносе срећу, коју је чуо кад је био мали.

Породица му је убрзо јавила да мора да настави пут, па је из Турске прешао у Бугарску. Провео је неколико ноћи у шуми, а затим су га кријумчари затворили у неки стан, одакле га нису пуштали да иде, а његову породицу су уцењивали и захтевали да им уплати новац. Ипак, Латиф је ту упознао неколико другова са којима је и данас у контакту. Заједно су успели да побегну од кријумчара и једне ноћи су прешли у Србију. Неко им је рекао да у Београду постоји место иза Аутобуске станице где могу да живе и спавају, да ће ту бити пуно људи и да ће добити све информације и све што им је потребно. Латиф је ту провео неко време, али када је дошла зима постало му је јако хладно и није знао шта да ради. Обратио се за помоћ разним организацијама и успео је да добије смештај у кампу.

У кампу је делио собу са неколико другова који су његових година и чије су приче сличне његовој. Одмах су се зближили: заједно су проводили време, играли су крикет и фудбал, прикључили су се радионицама које PIN организује за избеглице. Почели су да уче српски језик и успели су да се упишу у школу.

Кад је кренуо у школу, Латиф је био пресрећан! Упознао је пуно другара и о томе нам је причао сваки пут када га видимо. Ипак, спомињао је и да га поједина деца игноришу и праве се да не постоји. Није баш сасвим разумео зашто се тако понашају, али му је донекле било и свеједно, јер је упознао неке другове који су га звали „брате“. Након завршетка школске године, Латиф је летњи распуст проводио са новим друштвом из школе и кампа: ишли су на Аду Циганлију, уживали су, дружили се, похађали радионице… Наставио је да учи српски језик, јер је желео што боље да усаврши своје знање и настави школовање.

Латиф планира да крене даље. Када га неко пита зашто, он каже да покушава нађе нешто чему припада. Последњи пут кад смо се срели, Латиф је рекао да планира да се упише у средњу школу у Београду и тренутно чека одговор о упису.

***

39. Београдски Ignite под називом “Укључи се бр. 5”, посвећен социјалном укључивању, одржан је у уторак, 24. октобра 2017. године, у београдском Impact Hub-у. Организатори догађаја – Тим за социјално укључивање и смањење сиромаштва Владе Републике Србије и Удружење грађана “Србија у покрету” – на тај начин су, већ пету годину заредом, традиционално обележили Међународни дан борбе против сиромаштва и мотивисали учеснике/це и посетиоце да се боре за инклузивно друштво.

Посетиоци Београдског Ignite-а су имали прилику да чују личне приче презентера и презентерки о томе како својим свакодневним залагањем граде друштво једнакости за све, и добију одговоре на питања: како активно старење продужава младост; на који начин треба развијати вештине деце без родитељског старања; како изгледа дан продавца часописа Лицеулице; како живе и школују се деца мигранти; да ли девојчице могу да буду рокерке; има ли слободе после одслужене затворске казне; ко су особе које пружају подршку женама са инвалидитетом; који су проблеми свакодневице транс особе у Србији; како оснажити особе са инвалидитетом кроз програмирање; како је једна млада жена постала успешна предузетница.

Татјана Гутић је психолошкиња Мреже психосоцијалних иновација (PIN – Psychosocial Innovation Network). На Београдском Ignite-у је говорила о избеглицама у Србији, у нади да ће сви који избеглице схватају здраво за готово после њене приче бити у стању да их боље разумеју и прихвате. Татјану покреће осећај који има када успе некоме да помогне.