Влада Републике Србије
Пише: Милан Стојиљковић (Блог о социјалном укључивању)
И поред свих предности у виду природних лепота које Доњу Топоницу чине посебном, велика рупчага у самом селу, чинила га је руглим. Каткад се излије Јужна Морава и са собом донесе свакојаки отпад. Када се пак вода повуче, остане жабљи хор, угинуле рибе и милијарду комараца. Такво стање на овој локацији је било јако интересантно за мештане и све пролазнике, па им се учинило као погодним за одлагање отпада. Тако, годинама се таложило све и свашта, а коров је све више растао. Често се могу видети овчице како, не знам ни сам шта, али нешто пасу…
Ово је био ургентан проблем па смо то видели као наш први задатак ка циљу да нашу заједницу учинимо лепшом, здравијом, бољом…
Одмах смо се обратили тадашњем Савету грађана за подршку и помоћ. Предложили смо да то све очистимо и засадимо зеленило. У међувремену смо изгуглали конкурс Општине „Милион стабала“. Добили смо одговор: „Па је л’ сте ви нормални? Шта ће нама милион стабала!?“ Очито, њихову подршку нисмо имали.
Идеја је била да се на том месту, на месту дивље депоније, направи парк за децу, јер најмлађи заиста нису имали место за игру у селу.
Били смо истрајни и упорни. Срећом налетесмо на конкурс Центра за развој цивилног друштва „Протецта“ који је носио назив „Акција младих за бољу заједницу“ па смо аплицирали и прошли. Након три модула на којима смо детаљно учили како се пише пројекат и уопште о цивилном сектору, наша идеја, названа „Обоји зелено“, прошла је и добили смо грант од 500 евра за реализацију исте.
С обзиром да смо то радили маја 2008. године, баш некад пред изборе, од комшија, пролазника и осталих мештана добијали смо епитете да смо жути, плави… То, на крају крајева, и није било тако лоше, јер смо захваљујући овим проблемом направили свој бренд: зелено-жута боја и весела насмејана кобрица која чува природу. Тако, постали смо и остали сами своји.
Убрзо, схвативши наше настојање за бољом заједницом, придружише се локална предузећа, трговинске радње, па чак и Општина, али и велики број мештана који су се константно укључивали у физичке активности, доносили сокове и храну за волонтере…
(…)
Текст “Од депоније до парка” Милана Стојиљковића у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар