Влада Републике Србије
Пише: Надежда Сатарић (Блог о социјалном укључивању)
Пре недељу дана била сам у прилици да учествујем на Конференцији о међугенерацијској солидарности коју је организовала Кровна организација младих Србије. Сам назив конференције „Премошћавање јаза“ указује и да млади препознају да постоји јаз међу генерацијама, те отуда и они иницирају разговор о начинима његовог премошћавања. Овај скуп ми је и био инспирација за текст који је пред вама.
Мени – која радим и са старијима, разговарам са њима и слушам патње оних који су заборављени од стране својих најближих, па сада муку муче усамљени и беспомоћни, без неопходне подршке – и те како је јасно да постоји јаз међу генерацијама, чак и у оквиру породице. Да не помињем случајеве злостављања и занемаривања старијих од стране најближих, а који се чувају као највећа породична тајна. Није ми јасно шта је са нашом солидарношћу?
У којој мери, у ствари, традиционално код нас постоји солидарност међу генерацијама унутар саме породице, а у којој мери на нивоу локалне заједнице? У којој мери постоји унутаргенерацијска солидарност? Наиме, колико су млади људи данас солидарни међу собом, односно, колико су старији људи солидарни једни према другима?
Очито, не у довољној мери. Однос деце према родитељима и родитеља према својим родитељима успешан је само ако почива на међусобној љубави и поштовању. Солидарност се онда рађа из љубави, а не због најразличитијих личних интереса. Постоји она народна: „Када сиромаштво уђе на врата, онда љубав излази кроз прозор“. А сиромаштво је ушло на велика врата у многе наше домове, па и у наше душе. Оно је само допринело мањку солидарности и унутар породице, а сигурно и на нивоу заједнице.
Ми данас све чешће имамо ситуације да родитељи суштински не познају своју децу, њихове специфичности и онда немају разумевања за њихове потребе или проблеме. Исто тако, та иста деца суштински не познају специфичности живота својих дека и бака у старијим годинама, у чему онда леже узроци њихових бројних стереотипа, па и предрасуда према старијима, као што су:
- то су они „чије време је прошло“
- они не могу да усвајају нова знања
- болесни, депресивни, сенилни…
- себични су, саможиви, шкрти, досадни и џангризави…
И генерације старијих имају формиране предрасуде у односу на младе, као што су:
- недостаје им домаће васпитање
- неће да раде/ „хоће ’леба без мотике“
- бахати су
- не слушају старије – „све знају“
Ови стереотипи и те како продубљују јаз између младих и старијих и то не само унутар породице, него и на нивоу заједнице, и то чак и у случајевима када они деле сличне проблеме или имају сличне интересе. Као, на пример, када је у питању незапосленост и тражење посла. На тржишту рада, према Месечном статистичком билтену Националне службе за запошљавање, у октобру 2015. међу 721.480 незапослених преко половине је оних узраста 15-29 година (25,32%) и 50-64 године (27,34%). И онда, неко трећи или сами представници из ових група незапослених, подгревају причу или траже оправдање о томе како „старији неће да се макну и како су они сметња млађима да добију посао“ или „млади не могу да се запосле јер нису довољно млади или немају искуства“, а суштина је у нечем сасвим трећем. Нема довољне понуде послова или они који посао траже нису адекватно обучени и образовани за занимања која се траже.
Има ли могућности и заинтересованости да млади бар неко искуство стекну волонтерским ангажманом и колико се он вреднује при тражењу запослења? Паралелно са овим питањем је и оно колико смо ми из такозване „сендвич генерације“ спремни и заинтересовани да своја професионална искуства и знања делимо са младима? Рекла бих да је одговор на оба питања: недовољно.
(…)
Текст “Од солидарности до премошћавања јаза међу генерацијама” Надежде Сатарић у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар