Влада Републике Србије
Пише: Николета Косовац (Блог о социјалном укључивању)
Све је у знаку Олимпијаде ових дана – од еуфорије око отварања, нагађања како ли је Дени Бојл то замислио, ко ће се појавити од познатих личности, да ли ће моћи да засене Кинезе, преко низања првих медаља, разочарања, славља, до нових светских рекорда. А још узаврелија атмосфера и препричавања нас чекају све до 12. августа. А оно о чему нико не прича, а и питање колико ће и кад за то дође време, јесу Параолимпијске игре.
«Практиковање спорта је људска право. Сваки појединац мора имати могућност да практикује спорт, без дискриминације било које врсте и у олимпијском духу, који захтева међусобно разумевање уз дух пријатељства, солидарности и фер плеја… Било која врста дискриминације у вези са неком државом или њеним/ом држављанином/ком на основу расе, религије, политике, рода или нечег другог није у складу са циљевима Олимпијског покрета.» – Интернационални Олимпијски Комитет
А да ли је баш тако?
Параолимпијске игре се по правилу увек дешавају након великих Олимпијских игара, у истој земљи која је те године домаћин великим играма. Све је почело још 1948. године, када су отворене летње Олимпијске игре у Лондону. Истог дана су у једној болници у Енглеској, у Елсберију, отворене игре параплегичара у којима је учествовало само 16 припадника британских оружаних снага (14 мушкараца и 2 жене). Ово је било прво јавно скретање пажње на то да се и особе са инвалидитетом могу (и треба) бавити професионалним спортом! Након три године, Британцима су се придружили Холанђани и ове игре су почеле да добијају све више на значају и да бивају повезане са Олимпијским играма. Број такмичара се све више повећавао, а посебно број млађих такмичара. И коначно су 1976. године Параолимпијске игре (са око 1000 учесника из 38 земаља) постале званични део летњих Олимпијских игара, а 1988. је израз «Параолимпијске игре» почео и званично да се користи.
Такмичења параплегичара су планирана и адаптирана на основу правила одређене спортске гране. То су уобичајене екипне спортске игре или појединачна такмичења у дисциплинама уобичајених спортских дисциплина као што су: стреличарство, мачевање, бацање копља, бацање диска, куглање, кошарка, одбојка, стони тенис, пливање и др. И оно што је најважније број дисциплина се стално допуњава.
Параолимпијске игре се одржавају не да би се истакли инвалидитети спортиста, већ њихова достигнућа! Покрет је заиста озбиљно напредовао у задњих неколико деценија, нпр. у Риму, 1960. је учествовало 400 спортиста, а 2008. у Пекингу 3900 спортиста из 146 земаља. И летње и зимске (које слабије пратим, па их нисам ни помињала овде) су препознате на светском нивоу, али се и даље мало зна о томе и мало се цене ти спортски успеси, далеко мање од победа Новака Ђоковића или наших ватерполиста, а вреде једнако, ако не и много више.
(…)
pdf [3 MB]
Оставите коментар