Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Сњежана Јолић (Блог о социјалном укључивању)

Толико сам тема обрадила у својим текстовима на овом блогу, али морам признати да ни једном нисам писала о себи, свом животу, осећањима, стрепњама и надањима. Рођена сам као особа са хендикепом, и некако, иако сам одувек била свесна да су ми неке ствари недоступне, свој хендикеп сам доживљавала као део себе, и покушавала, а и данас покушавам, да живим живот најбоље што могу. Свако ограничење у смислу кретања доживљавам као ограничавање слободе. Тешко је емотивно прегурати моменат када знаш да мораш да чекаш нечију помоћ и да зависиш од нечијег расположења. У детињству, док ради дечији бунт, знала сам и да се посвађам због тога, посебно са својим укућанима. Одувек су се трудили да ми пруже највише што могу, али било је момената када су моје жеље биле у супротности са њиховим могућостима. Наравно, то се деси сваком детету, али у таквим случајевима, моје жеље неком другом детету, које нема хендикеп, би биле лако остварљиве.

Највише је то ускраћивање слободе дошло до изражаја када сам кретала у школу, када сам, а то сам већ помињала, морала да одем далеко од своје породице да бих се могла школовати. Међутим, некако сам временом то прихватила, и прилагодила се таквом животу. Жељно сам ишчекивала празнике и распусте да се придружим родитељима, сестри и брату. Ипак, када би дошло време да се поново вратим у школску клупу, знала сам да морам да идем, и ма колико ми то било тешко емотивно, прихватала сам ту неминовност, и сваки нови пут би ми лакше пао растанак.

Оно што су донеле деведесете прошлог века, свима је утицало на животе, али мој живот је у неку руку тих 2-3 године био скроз прекинут. И онај живот на који сам већ била навикла, и оно раздвајање од породице да би се школовала, више није био исти. Због рата сам морала прекинути школовање, јер је средња школа у Загребу за децу са хендикепом, остала на „непријатељској“ територији, а ја у изолованом делу Хрватске, који је био недоступан и „пријатељској“ Србији. Ставила сам ово под наводнике, јер ја лично немам непријатеље, посебно не оне који су ми непријатељи само зато што нисмо исте националности, и нису ми сви који су моје националности и пријатељи.

Иако сам коначно била са породицом, осетила сам се као птица у кавезу, бачена далеко од свега познатог. Друга деца око мене су колико-толико ишла у школу и сви су покушали да глуме нормалан живот, а мени је због хендикепа било ускраћено и то. Покушала је моја мајка да ми омогући у Книну да по први пут похађам школу у родном граду, али је због свих околности то остало немогуће. Питала сам се како сада, шта ће бити са мојим сновима о високом образовању, каријери и лепом животу?

Онда су пробили коридор кроз Босну, и ја сам своје школовање наставила у Подгорици. Ипак, више није било исто. Ја нисам била иста. Била сам свесна година живота које сам пропустила. Моја генерација је отишла напред, и ма колико се и данас трудила да их стигнем, то није то. Неко ће рећи: шта значе 2-3 године… У периоду живота кад тек треба да почнеш да живиш, када постајеш стварно свестан себе, живота, колине, могућности које ти се пружају, те 2-3 године су и те како битне. Бар мени јесу.

Питам се, у ком правцу би отишао мој живот да није било рата? Да ли бих данас била негде друго, са неком другом каријером, и живела неки други живот? Да ли бих своје амбиције боље остварила, и да ли бих била задовољнија?

(…)

Текст “Освајање слободе” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.