Влада Републике Србије
Пише: Сњежана Јолић (Блог о социјалном укључивању)
Пролеће и лето су доба када људи обично планирају путовања и летовања. Међутим, ако сте особа са инвалидитетом, то уопште није тако једноставно испланирати. Као прво, наше туристичке агенције скоро да уопште немају информације о доступности превоза, смештаја и околине за особе са инвалидитетом. Пре пар година сам вршила мало истраживање и послала сам писмо на e-mail пар већих туристичких агенција са питањем да ли имају у својој понуди нешто што би ми одговарало. Само једна од њих десетак ми је одговорила на mail, и то са извињењем што они уопште нису водили рачуна да би и неко ко се креће уз помоћ инвалидских колица хтео да иде на летовање. Ове године сам обишла делимично и Сајам туризма, и већина оператера на штандовима ме је гледала чудно, малтене погледом шта она ту уопште тражи. Заиста, никоме у туристичким агенцијама не пада на памет да када праве аранжмане резервишу собе које су погодне за клијенте који имају неки хендикеп. Све се претворило у пуко купи–продај.
Можда би било добро када би неко основао туристичку агенцију која би се бавила превасходно овим питањима. Слажем се да би им било нерентабилно да се баве само овим делом популације, али када би у свом пословању ставили нагласак на промоцију туризма за особе с инвалидитетом, мислим да би имали и више овакве клијентеле.
Дуго сам анализирала зашто је то тако? Да ли у овој земљи стварно влада мишљење да за нас не треба да постоји одмор, рекреација, изласци и провод? Да ли су саме особе са хендикепом допринеле таквом мишљењу својом предајом без борбе, па им се одлазак у неко одмаралиште сведе само на домаће бање, и то у аранжману Центра за социјални рад, ако и то добију?
Кад смо код домаћег туризма, на жалост и ту је ситуација слична. Туристички аутобуси су махом неприступачни, сем ако су дупли, којима јесте под спуштен, али је јако тешко доћи колицима до свог седишта. Угоститељи на рекама и језерима, чак и у бањама, али и на планинама, махом су потпуно заборавили да би могли имати за посетиоце некога ко се креће, на пример, уз помоћ штака или колица. О натписима на Брајевом писму или звучној сигнализацији је сувишно и причати. Углавном, ако је нешто колико-толико и прилагођено, подразумева се да особа која има инвалидитет неће доћи сама, већ са неким ко јој помаже. Иако се трудим да сама путујем, често ме, рецимо на аутобуским станицама, питају: „А ко путује са вама?“. Побогу, зар стварно немам права на свој живот, па и на то да се понекад осамим?
Можда би решење, бар делимично, било и у томе да се особе са хендикепом мало више активирају, да не иду линијом мањег отпора, већ да и судским путем траже поштовање људских права, сваки пут када су дискриминисани.
(…)
Текст “Особа с инвалидитетом – ТУРИСТА” Сњежане Јолић у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар