Влада Републике Србије
Пише: Ђорђе Васиљевић (Блог о социјалном укључивању)
Сходно пређеној километражи по аутобановима живота, и то већином у брзој траци, могу (а да при томе нисам слагао) дозволити себи тврдњу да сам видео доста грозних ствари/догађаја иза којих је остајао опор укус у устима и бес у срцу. Али опет, тешко да ме ишта може наљутити више од тога да, кад погледам око себе, малтене на сваком кораку видим искључиво “пасивне посматраче”. Они су гори чак и од опозиције која нема мандате да било шта уради, али критикује и добро и лосе код оних који га имају и раде. Гори утолико јер после грозних ствари које се десе, ретки међу њима се сврстају у “генерале после битке”, а већина наставља кататонично да чека неке нове још грозније ствари које би опет у ћутњи посматрали…
А онда нам се деси, недавно, трагедија испред Центра за социјални рад у Београду! И одједном: те сви су упозоравали, те сви су наговештавали, те сви су могли претпоставити, те ситуација је годинама катастрофална, те онај ко треба ће сносити одговорност, и наравно, за крај, онај најјачи адут тих одговорних: КАЗНЕНА ПОЛИТИКА ЋЕ ПОСТАТИ ЈОШ СТРОЖИЈА. Да се одмах разумемо, ја као отац и муж не могу разумети нити оправдати то што је тај човек урадио својој жени и детету (и хвала Богу на томе јер када бих могао, можда бих био налик њему). Такође, сматрам да не постоји адекватна казна за такву врсту злочина, међутим, шта је са казнама за те “пасивне посматраче”? Ево, месец дана касније, цело друштво опет ћути чекајући нешто ново, грозније, а само се надлежна министарства у тишини баве оним чувеним “пооштрењем“.
У ствари, баш зато што не желим да будем тај фамозни посматрач, ја желим да вам укажем на повезаност између отуђења и пооштрења. Наиме, већини трагедија сличних оној испред Центра за социјални рад, “кумује” отуђеност. Додуше, поред супружника имамо и варијације породице, фамилије, родбине, комшија… Отуђеност је као куга, не бира кога ће покосити кад се једном запати. Обичан народ ће на крају рећи ”ето шта све отуђеност може да изазове”. Е, а код пооштрења казнене политике ситуација је обрнута. Она је увек изазвана. Неки нови зао човек измисли неки нови гнусни начин за извршење неког новог или старог кривичног дела и одговорни одмах подигну минимуме и максимуме кривичне санкције за тај члан закона и ствар је решена а руке опране и чисте. То је предња страна медаље о отуђености и пооштрењу.
Али, наравно ту је и она друга. Пре скоро деценију и по, осам дана пре гнусног злочина који је однео живот првог међу нама, у овој земљи ја сам ухапшен за своја кривична недела у којима, ако је за утеху, нико није повређен. Осуђен сам четири године касније у тренутку када је због злочина који ће још много година потресати мој народ, казнена политика била дупло пооштрена. И тако сам добио деценију затвора за кривична дела за која је до почетка 2003. године добијано једва пет година.
Немојте ме погрешно схватити, водећи се изреком “свако је у животу добио робије таман колико је требало”, ја вам се не покушавам жалити, већ објаснити. Наиме, ако је судећи, суд закључио да сам ја био свестан свега, то је било само делимично тачно. Јер нико, па ни ја, не може бити свестан како је то бити отац унапред, а моја једина је, када су ме одвели, била трудна три месеца. И тако сам ја са мојим првенчетом, мојом златном девојчицом, до њене пете године провео све заједно двадесет и пет сати. Пола сата месечно. Друга половина од тог једног месечног сата дозвољеног за контакт са најближима остајао је јединој да га дели са мојом мајком. Сваких тих пола сата духовно је почињао у сузама и завршавао се у сузама. А што се тиче материјалне стране, сваких тих пола сата је коштало најмање педесет еура. Пут за њих, пакет за мене, да ме макар на пар дана одвоји од лоше системске хране, и понека цигара да ми осветли четири месечно дозвољена писма, којима сам изнова и изнова кратио бесане ноћи пратећи у њима напредак детета. Све ово се дешавало захваљујући надљудским, херојским напорима моје породице. После тих првих пет година премештен сам још даље, а она два пута по пола сата постала су један цео месечно. Временом се тај један претворио у два, а уз њих је додат и један телефонски позив недељно, као и три сата насамо са женом, по једном за свако годишње доба. Истини за вољу, пред крај моје казне, Министарство правде је хало говорнице заменило неким жутим кинеским и почело продају својих телефонских картица, па су тада у светски познатом капиталистичком маниру спојили лепо и корисно и одобрили четири позива недељно. Наравно све ове посете и разговори су важили за оне који су после добијања тих права уопште могли себи да их и приуште. Пенологија (наука о криминалу) каже да на казнама дужим од седам година 98% бракова се распадне, а већина од оних 2% се распадне по изласку супружника на слободу. То је написао један од оних пасивних посматрача, али ако то није дефиниција отуђености онда не знам шта је?! Робијаши који нису читали пенологију и не знају шта је то, имају свој начин да изразе отуђеност. Кажу: после годину вас забораве познаници, после три пријатељи, после пет жена и деца, а после седам рођена мајка. Они знају ста је отуђеност, али не знају како да се носе са њом, па по излазку покушавају да наставе живот тамо где су стали не схватајући да су ближњи отишли даље. Када коначно доживе отрежњење, превише често имамо трагедије сличне оној испред социјалног рада. Ово је та друга страна медаље о пооштрености и отуђености.
(…)
pdf [3 MB]
Оставите коментар