Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Милкица Димитријевић (Блог о социјалном укључивању)

У претходним текстовима сам споменула да дијагноза рака и лечење не утичу само на оболелог члана, већ на целу породицу. Углавном је прва реакција неприхватање те информације и нада да то ипак није истина. Стање шока и туге и страха и беса. Преиспитивање живота и кривица. Зашто баш ја?/Зашто моје дете?, мисли су које пролазе кроз главу пацијентима и родитељима. Све те реакције на велику и тешку вест су природне. Не постоји јединствени начин на који породице и пацијенти могу да се припреме за оно што следи. Међутим, постоји подршка коју могу да добију током прихватања дијагнозе, уходавања и упознавања са лечењем, током и након лечења. Психоонколози су углавном присутни приликом саопштавања дијагнозе, како би помогли родитељима и пацијентима да прихвате дијагнозу и усмере се на даље кораке. Не постоји један прави начин за суочавање са раком и његовим последицама. Све реакције су природне.

Како дијагноза рака утиче на породице?

Након почетног шока следи период привикавања. Родитељи и пацијенти гледају да усмере своје капацитете на оно што им се дешава – како изгледају терапије, прегледи, шта када се погорша крвна слика пацијента, како да се понашају, како да уклопе посао, ко ће да буде са дететом на одељењу, ко ће да брине о другом детету, колико ће трајати лечење, шта да питају докторе, да ли да слушају све добронамерне савете? Коме да верују? Могу ли још нешто да ураде?

Дијагноза мења породичне навике – сви се прилагођавају лечењу, терапијама. Чланови породице су пажљиви, воде више рачуна о свом имунитету и пазе на потенцијалне изворе инфекција, чешће дезинфикују простор. Најчешће један од родитеља, углавном мајка, а понекад и оба родитеља узимају боловање како би могли све време да буду уз дете на терапијама. Са друге стране, браћа и сестре на неки начин трпе и могу се осетити запостављено. Приоритет породице постаје лечење оболелог детета и породично функционисање се одвија у складу са тим. Којег год да су узраста, друга деца разумеју шта се дешава. Разумеју да њихов брат или сестра болују од озбиљне болести. И они су уплашени, забринути, тешко им је. Желели би да помогну. Желели би да се играју са њима. Желели би да мама и тата нису толико забринути.

Како лечење утиче на родитеље?

На почетку лечења, родитеље највише занима како ће све изгледати и шта они могу да ураде за своје дете – како да му објасне болест и лечење и који је најбољи начин да буду подршка свом детету. Забринути су. Гледају дете како пати, како има болове, како нема снаге, а не могу да учине ништа да то брзо прође. Труде се да анимирају дете, да раде уобичајене активности колико је то могуће. Оно што је посебно важно јесте да искрено разговарају са својим дететом. Такође, треба да брину о другој деци, да разговарају са њима, да их подржавају, воде у школу, на ваннаставне активности. У целом процесу им је потребна додатна подршка и помоћ – родбине, пријатеља, психолога, психотерапеута, родитељских удружења.

Када се лечење заврши, родитељима се јављају нови страхови и бриге – од повратка болести, како ће тећи навикавање на живот након лечења. Потребан им је одмор и предах за ново „нормално“ – здравствене контроле, повратак на посао, дететов повратак у школу, одрастање, последице лечења. Код неких родитеља се могу јавити и симптоми посттрауматског стресног поремећаја, анксиозности и депресије који су у вези са лечењем њиховог детета. Потребно је да потраже помоћ стручњака – психолога, психотерапеута и психијатара. Такође, једна од последица по родитеље може бити и продужено стање борбе које омета прилагођавање животу након лечења. Морају да науче да пусте дете које сад желе да заштите од свега. Посебно им је тешко уколико дете има неку од последица – обољење неког органа, или му је током лечења ампутирана рука или нога, или има проблема са учењем и концентрацијом. Потребно им је још снаге, упорности и истрајности како би детету пружили подршку која му треба, не би ли се дете рехабилитовало, осамосталило и развијало своје потенцијале.

Део родитеља жели да своје искуство дели са другим родитељима чија се деца лече, да разговарају са њима, да их саслушају, буду им подршка током и након лечења. Њихова подршка је важна јер разумеју ситуацију и знају како да помогну другим родитељима на најбољи начин. Додатно, кроз рад удружења утичу на подизање свести и информисаности грађана, на законске регулативе којима се решавају проблеми који прате ситуацију лечења детета – рехабилитација, терапија, посао и боловање и сл.

Последице на ментално здравље код деце и младих лечених од рака

Деца и млади који су се лечили од рака су прошли кроз трауматично искуство. Сусрели су се са својом смртношћу, са боловима, губитком апетита, косе, неког дела тела, хемиотерапијом, зрачном терапијом, операцијом, трансплантацијом коштане сржи, разним процедурама које нису ни мало пријатне и које имају различите последице.

Деца која су имала неки облик можданих тумора и која су имала зрачење као део свог лечења често имају проблема са концентрацијом, учењем, равнотежом, координацијом. Неретко их околина због тога одбацује иако они – вршњаци, наставници, комшије, рођаци, такође утичу на опоравак од лечења и враћање у регуларне токове живота. Подршка наставника у виду прилагођавања градива или проналажењем других начина на који дете лечено од рака може лакше да учи је важна јер тиме дете није искључено, помаже му да схвати градиво и не развија отпор према школи и учењу.

Лечење и целокупно искуство доноси страхове и бриге који некада опстају и након што се лечење заврши. Страх од повратка болести је сасвим природан и његов интензитет се углавном временом смањује. Размена искуства са вршњацима који су такође лечени од рака заиста доноси много добробити – од осећања прихватања, припадања, разумевања, валидирања искуства, пружања осећаја да нисмо сами до прихватања и доживљавања искуства болести и лечења као део живота без осећања трауме. О томе сам нешто више писала у тексту о камповима. Међутим, некада су последице исувише тешке, подршка околине може изостати или је неадекватна и код младих лечених од рака може доћи до јављања суицидалних мисли, посттрауматског стресног поремећаја, анксиозности, депресије. У таквим ситуацијама неопходна је помоћ психолога, психијатара и психотерапеута.

Психолози као део тима стручњака који спроводе лечење

Психотерапија и остали видови професионалне подршке помажу младима да разреше трауму, прихвате своје искуство, препознају своје снаге, свој потенцијал и остваре квалитетан живот. Такође, искуство лечења од рака може довести и до развоја резилијентности и већег мотива постигнућа код деце и младих лечених од рака. То је управо и циљ психотерапије – да се науче стратегије којима ће се боље толерисати стрес, стратегије уз помоћ којих ће се једно велико и тешко искуство претворити у снагу.

Према европским стандардима лечења рака код деце препоручено је да психолози буду део онколошког тима. У Србији је углавном по један психоонколог запослен на дечијим онколошким одељењима. Њихова улога је да пружају стручну помоћ и подршку. Помажу родитељима и пацијентима у савладавању почетног шока због дијагнозе, ту су да их саслушају, разумеју, разговарају о страховима који се јављају. Такође, са пацијентима, као и са члановима њихових породица, раде на усвајању стратегија за превладавање стреса због медицинских интервенција, нусефеката терапија. Охрабрују пацијенте да пронађу адекватне начине за прихватање ситуације и ношење са њом, као и да препознају своје снаге и користе их. Психоонколози пружају подршку и у ситуацијама у којима је дошло до погоршања стања и када прогнозе нису добре.

У нашем друштву ментално здравље је још увек запостављено. Већ извесно време се ради на подизању свести о томе да бринемо о менталном здрављу, да обратимо пажњу на то како се осећамо, да не морамо све сами и да је у реду да потражимо помоћ. Бринимо о себи и бринимо једни о другима. Будимо ту једни за друге.

———-

Текст „Очување менталног здравља оболелих од рака и њихових родитеља” изворно је објављен на Блогу о социјалном укључивању. Остале блогове Милкице Димитријевић можете прочитати овде.

Уколико желите да прочитате и текстове других аутора/ки Блога о социјалном укључивању, кликните на линк.