Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Снежана Ђорђевић за ИЗИ ВеликиМали (Блог о социјалном укључивању)

Свакодневно сам суочена са последицама немара или запостављања неког детета од стране особе која учествује у његовом подизању. Какве последице оставља такво понашање говори податак да многа деца, у неком периоду наше сарадње, имају потребу за посебним радом и ангажовањем на пољу психе, мотивације или социјализације.

Често родитељи посегну за ћутњом када пролазе кроз “тешке“ ситуације. Чему? Тешкоће су саставни део дана и живота. Трауме су ређе у нашим животима, а бавимо се њима као да су свакодневне и зато не треба сваку препреку сврстати у трауму или тескобу немерљивих размера.  Ако ћутимо и не појаснимо деци муке кроз које пролазимо, можемо произвести страх, несигурност  и тешкоће код њих, произашле из бриге и љубави према нама. Реците детету кроз шта пролазите на начин који оно може да прихвати. Помозите му да тако развија потребу за истином и искреношћу, које толико величамо.

Све ће лакше бити и нама и њима када нам енергије прострује отвореним приступом и уверењем да смо безбедни у животу који живимо.

Оно што је једнако важно је: немојте презаштити своје дете. Тиме му само правите замку из које неће тако лако изаћи и која ће му од ега начинити дива, непријатеља немерљивих размера, који обитава у нама!

Како сам кроз муке у раду са дечаком дотакла лепоту давања и примања

Шетам и наилазим на оца који иде, љутито, галамећи, не обазирући се на дете које иза њега трчкара. Почињем да стварам слику њиховог живота у глави. Бол коју у њима проналазим је огромна. Неразумевање је количински немерљиво између њих,  а сваки од њих двојице говори о свом болу. Не чују се. Помишљам: „Да ли ово дете треба ускоро да крене у школу? Не бих волела да морам да будем део тог чвора.“

Да, постајем учитељица том малишану.

Тату је живот научио на суровост и послушност и то очекује од детета. Дете је, по мом мишљењу, за седам година живота доживело више мука него тата за све његове године. Идемо даље. Тату слушам… Он прича… о ситуацијама, болестима, несрећама, о одласку дететове мајке. Речи не исказују бол, али дела потврђују бунт против прикривене боли. Сарађујемо тако што данима и месецима у првом разреду стичем татино поверење, како бих дошла до ситница у њиховим односима, скривене истине и трена када ће тата мало саслушати и послушати мене.

Дошао је трен.

Говорим: Детету треба основна брига око хигијене и хране и редовног спавања, подршке у учењу и истицању вредности  које ће га повезати и отворити му врата вршњачких односа… У грчу сам да и у одељењу не буде одбачен. Доста му је одбацивања за цео живот. Тата ме чује, али не сматра да је то битно. У школи радим на подизању нивоа размишљања детета и прихватања себе и света око њега. Ниво самопоштовању му је веома низак и користи псовке као саставни део изражавања. Заустављам се чим нешто зашкрипи, а о критичним понашањима и потенцијаним проблемима расправљамо. Уморна сам, али знам да морам истрајати, ако хоћу да му помогнем у преокрету. Тата тек на крају другог разреда чује оно што му говорим. Почиње боља сарадња, али сада је мени дао “кормило“ и многе ствари, које нису у опису мог посла, добијам као задужење. Волим дете, јако. Пристајем на звања, даноноћна саветовања, контроле, указивања и детету и оцу на важне сегменте у раду и понашању…

Радим ли праву ствар?

Да се све не извргне руглу и људској изопачености, помишаљам стрепећи?

Дететове окице ме гледају са љубављу и поверењем.

Радимо на свеопштој и трајној љубави. У трећем разреду мења глагол „љубити“ у будућем времену овако:

Прихваћен је у одељењу и сви му прилазе. Чини ми се да свако од њих види део себе у њему и из презира према тим деловима себе емпатишу, укључују га и раде са њим и тако и себи помажу.

Задовољство се преплиће са тешкоћама и умором. Хоћу да ми неко време све тече као река. Стално кочим у месту… осећам да се димим!

До краја 4. разреда тата, дете и ја смо успоставили тројство које је резултовало позитивним успехом у основној и средњој школи, а спремамо се и за факултет. Када чујем како говори, шта говори и како поима свет у којем живи, плачем и смејем се у исто време због поноса, захвалности и среће, наравно!

(…)

Текст “О тешкоћама из личног искуства” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.