Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Радмила Урошевић (Блог о социјалном укључивању)

Седимо у Ивановој ушушканој собици несуђеног психолога, препуној књига, сувенира са далеких путовања и гитаром, сведоком једне младости. Трећи спрат у предратној згради без лифта у Гвоздићевој улици.

Моја посета има за циљ да се упознамо и договоримо о волонтерској подршци младићу који је пре само пар година сањао да својим знањем и идејама освоји свет. Док Иван објашњава како је изненада, као апсолвент психологије, ни сам не зна зашто, одлучио да оде у војску, а потом положи преосталих пет испита и заврши студије, изненада прекида своју исповест и прстом показује на застарели модел радио-касетофона. Кажипрстом ми даје знак да треба да ћутимо и занесено, затворених очију, слуша мелодију. Ово је моја омиљена, шапуће. И сама се обрадујем док слушам Арсенову „Кућу поред мора“. Ћутимо до последњег такта. Радио програм тече даље и тек тада Иван проговара. Ово је моја омиљена песма. Радио слушам највише због ње. Чекам да је музички уредник стави на листу, отприлике једном или двапут за 24 сата. Тако ми улепша дан. И тако ми пролазе дани и ноћи. Немам новца за компјутер или музичку линију па да сам за себе будем музички уредник, да сурфујем по свету информација, предела, филмова, online предавања.

Живим са мајком, која је у инвалидској пензији, од њених прихода и мојих социјалних примања, наставља Иван. Позајмио сам инвалидска колица док не добијем своја, али ми и ова не требају јер не могу да изађем на улицу, додаје. Често на радију слушам о дешавањима у граду, на многа слична сам редовно одлазио. Сада је то немогуће и могу само да замишљам како бих се лепо провео на неком концерту, предавању, представи… говори младић. Другови су у почетку долазили да га обиђу, испричају шта раде, где су били, па онда све ређе и ређе док нису престали да долазе и зову телефоном. Иван се не љути, он их разуме. Само му недостају.

Онај ко прича о обавезној професионалној дистанци, није у праву. То је немогуће. Бар не увек. Затечена, гледам његове немоћне ноге и руке које почињу да га не слушају док намешта прамен косе. У војсци је изненада почео да осећа слабију координацију покрета, немоћ на вежбама и необичне промене у телу. Одмах су га послали на прегледе у Ниш и за десетак дана пред њим је била дијагноза – мултипла склероза. Тешили су га да је то прогресивна болест која може да има спор ток и да га не омета у нормалном животу. Дипломираће. Запослиће се. Међутим, није било тако. За само три године, више није могао да хода.

Из своје собе Иван често из позајмљених колица гледа процвалу трешњу која рађа „као луда“. Гледа у двориште и када је киша и када је снег. Гране којима ветар млати по његовом прозору, и тада су му драге јер је то једина Иванова веза са спољним светом. Радио и прозор који гледа у двориште – то је свет двадесетосмогодишњег младића.

Договарамо долазак волонтера, студента економије, који ће два пута недељно да га посећује, чита му књиге које наручи из библиотеке, преприча му последњу представу коју је погледао, отпевају Иванову омиљену песму, заједно прошетају Булеваром. Иван је пресрећан. Мајка, мршава и уморна жена, такође. Објашњава да је Општина хтела да помогне и финансира уградњу лифт платформе за њеног Ивана, али да у згради нема техничких услова за то.

Док силазим спиралним степеницама које као да немају краја, у мојим очима су изгубила сву своју архитектонску лепоту, јер су сурова за Ивана и његову мајку и оличење су нерешиве баријере, Иванове социјалне дисквалификације. Док Гвоздићева улица ври од пролазника, шетача, аутомобила, само десетак метара од тог метежа, живи младић коме је време стало. Који – не постоји.

***

Ако бисмо питали особе које имају проблем у физичком кретању да се укључе у токове живота – професионално, приватно или као грађани, по правилу би навели исту листу проблема – немају довољно информација о томе која социјална и здравствена права им припрадају, како се она остварују, а често немају особу која би у њихово име могла да „истрчи трку са администрацијом“. Они који имају личних капацитета да сами предају захтеве, сакупљају документацију немају превоз, персоналног асистента или, као Иван, много несавладивих степеника их дисквалификује да буду самосталнији и активнији. Наравно, постоји и опција да овласте институције да у њихово име подносе захтеве и молбе, прикупљају неопходну „папирологију”, али она – траје.

Оно што је очито, сва лица која имају проблем са кретањем у најширем смислу, укључујући и њихове породице, никад немају само један проблем. Увек говоримо о пакету проблема – сиромаштву, психолошкој исцрпљености и социјалној искључености, недовољном информисању о постојећим правима и начину њиховог остваривања, приступу културним, спортским и другим садржајима у заједници, редовним набавкама. Све наведено би  унапредило квалитет њиховог свакодневног живота, личног задовољства и развоја, као и осећаја да су важни за заједницу,  а њихову немогућност да присуствују догађајима јер немају услуге персоналног асистента, организовани превоз или једноставно – начин да савладају архитектонске баријере у и испред зграде у којој живе, у и испред институција које морају да посете, других објеката, установа културе или спорта учине много видљивијом.

Дакле, овакав пакет и обим проблема захтева системски и симетричан пакет одговора, помоћи и подршке, обезбеђивање адекватних капацитета државе и друштва, намењен особама које имају проблем са кретањем и њиховим породицама, а који би били свеживотни носиоци њихове дугорочне неге и бриге. Замислите како ли је тек оним људима који не могу самостално да се крећу, а који живе сами, без породичног старања? Учинимо у наредним  докуменитима јавних политика и националним приоритетима да један од најважнијих циљева буде унапређење живота појединаца и уклањање баријера у сваком смислу.

——-

Овај текст настао је поводом Националног дана давања, који је део Пројекта за унапређење оквира за давање који финансира Америчка агенција за међународни развој (USAID), а спроводи Коалиција за доброчинство. Коалицију за доброчинство предводи Фондација „Ана и Владе Дивац”, а остали чланови су Траг фондација, Catalyst Balkans, СМАРТ Колектив, Српски филантропски форум, Форум за одговорно пословање и Привредна комора Србије. Текст је настао на иницијативу и уз подршку Тима за социјално укључивање и смањење сиромаштва Владе Републике Србије у оквиру пројекта „Подршка социјалном укључивању у Републици Србији”, који се реализује уз подршку Владе Швајцарске.

Текстом су обухваћени мишљења и ставови ауторке, који не одражавају нужно ставове поменутих организација и институција.

Текст „Пакет проблема и пакет одговора (Иван)” изворно је објављен на Блогу о социјалном укључивању. Остале блогове Радмиле Урошевић можете прочитати овде.

Уколико желите да прочитате и текстове других аутора/ки Блога о социјалном укључивању, кликните на линк.