Влада Републике Србије
Пише: Миленка Матић (Блог о социјалном укључивању)
Прве године у животу детета период су великих могућности и изузетне осетљивости. Дете учи много брже него у свим каснијим етапама и развија обрасце које ће користит током целог свог животног циклуса. Бебе почињу да уче о свету око себе од најранијег узраста и тада је значајно да им обезбедимо сигурност, адекватну негу и исхрану, стимулативну средину и подстицање на игру, истраживање и учење.
Дечија рана искуства – везе које формирају са родитељима и прва искуства учења – утичу на њихов будући физички, интелектуални, емоционални и социјални развој. Значај родитељства и породице за развој детета тема је о којој се много говори, и то не само у професионалним круговима. Сада је већ (бар већини) јасно да је улога родитеља и њихов међусобни однос у погледу огоја детета од велике важности за развој детета, као и да представља модел за креирање будућих односа и, генерално, битан чинилац у формирању појединаца.
Један од показатеља квалитета коордитељске сарадње у породици је родитељски однос или савез. О овом концепту говоре Вајсман и Коен (Veissman и Cohen) и то као о начину успостављања сарадње између родитеља док се баве родитељством. Дефинишемо га као капацитет супружника да прихвати, поштује и цени родитељску улогу другог партнера. Вајсман и Коен навели су следеће карактеристике доброг кородитељског савеза:
- подршка развоју детета од стране оба родитеља,
- вредновање учешћа другог родитеља,
- поштовање процена и вредновање стила васпитања другог родитеља и
- међусобна комуникација и пренос информација везаних за дете.
Добар родитељски савез ангажује оба родитеља у бризи о детету, а стабилнији родитељски савез подразумева равноправније укључивање оба родитеља у негу и бригу око детету. Уколико је савез добар, родитељи ће бити успешнији у неговању детета и онда када су растављени, односно када не живе заједно.
Дуго времена је нега и брига у детету подразумевана као одговорност и обавеза мајке. Данашњи друштвени контекст делимично је измењен и утиче на другачије поимање положаја и улоге оца у породици. Допринос оца врло је специфичан и важан, и то не само за развој детета него и за укупно побољшање друштва, као и промену појединих вредности.
Истраживања која се баве овом темом указују на предуслове који воде – у већој или мањој мери – ка укључености оца у бризи о детету: функционалан партнерски однос (даје више могућности за равноправно учешће оба родитеља), искуства везана за улогу оца у примарној породици (позитивнија корелирају са већом укљученошћу), личне карактеристике оца, самопроцена задовољства у тој улози, време преузимања улоге и др. Једно од истраживања о положају очева у свету реализовала је организација MenCare 2015. године, а посебан део односи се на преглед стања на Балкану као део глобалне MenCare кампање.
Потврђено је да већа ангажованост очева доприноси равноправности, и то не само у садашњем тренутку него и будућим генерацијама, јер деца чији су очеви били укључени у њихово одрастање имају бенефите од тога, па на пример кћери очева који су учествовали у одгоју деце и подели кућних послова више бирају плаћеније позиције или мање претендују традиционални(ји)м пословима, а мушка деца ће и сама вероватно бити ангажованија и укљученија по угледу на модел из примарне породице.
Анализе истраживања спроведених у земљама са ниским и средњим стандардом показале су да је укљученост мушкараца значајно повезана са побољшаним пружањем стручне помоћи приликом порођаја и коришћењем постнаталне неге. У земљама са високим животним стандардом показало се да присуство очева помаже у пружању подршке мајкама да успоставе и одрже дојење. Такође, претпоставка је да тамо где постоји подела бриге о деци има мање насиља над децом, али и да подела бриге генерално помаже да се прекине генерацијски пренос насилних образаца понашања. Треба напоменути да укључивање очева у обављање кућних послова и бригу о детету такође има суштински значај и за оснаживање жена, јер мајке без подршке у кућним пословима и бризи о деци теже учествују у социјалном животу и теже одржавају своје контакте.
Које су то стратегије које доприносе ангажовању оца? Још у току трудноће важно је да отац буде све време укључен, а ту је значајна улога здравствених стручњака који треба да се обраћају и комуницирају са оба родитеља при редовним контролама и прегледима, као и да подржавају присуство оца. Трудноћа је такође добро време да се инвестира у отворену комуникацију, поделу улога, послова и очекивања, посебно уколико имате и другу децу. То подразумева поделу свакодневних кућних задатака, од спремања оброка и набавке па до неких дугорочнијих планова. Родитељи и будући родитељи требало би да имају могућност избора да ли ће отац бити присутан на порођају, и то би требало да буде њихова лична одлука. Следећа важна инстанца након изласка из породилишта јесте патронажна служба, која има први контакт са породицом у коју је стигло новорођенче. Ова служба подржава родитеље и даје упутства о директној бризи о новорођенчету (купање, повој, промена пелена, успављивање, исхрана) и препорука је да се ангажују оба родитеља, а посебна корист оваквог приступа види се у патријархалнијим домаћинствима. Како дете одраста веће су и могућности ангажованог равноправног родитељства. Очеви, као и мајке, имају улогу и место у свакој фази одрастања детета. Важно би било да то постане модел, а не да се очеви укључују тек када дође до неких проблематичних понашања (на пример у вртићу или школи) или да се евидентира искључиво бинарно – кроз присуство или одсуство.
(…)
Текст „Партнерство у родитељству: ангажовање очева” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар