Влада Републике Србије
Пише: Ања Синадиновић (Блог о социјалном укључивању)
Перу сам упознала када је, пре нешто више од месец дана, први пут дошао у редакцију магазина „Лицеулице“. Непосредно пре нашег првог сусрета он је из Суботице стигао у Београд, притиснут тешким околностима и немогућношћу да нађе посао. Причу о свом животу пре него што смо се упознали – јер о оном који сад живи не воли да прича – испричао ми је уз кафу у кафићу „Greenet“ у ком свакодневно продаје часопис. Како сам каже, фокусира се само на оно што је позитивно и, ма како му тешко било у неком тренутку, показује само осмех и љубазност.
Своју причу почиње тренутком од пре четрдесет и четири године када се родио као најмлађи од седморо деце. Каже да су сви плакали осим њега, он је певао. Певање је остало његова највећа страст и животна жеља му је да буде певач војвођанских песама. Од ње не одустаје, иако прикупљање средстава за објављивање албума тренутно делује као немогућа мисија. Његов највећи узор је Звонко Богдан кога толико поштује да су му се очи напуниле сузама када га је у пар наврата видео на улици. Толико је био решен у својој намери да постане певач налик на њега да му је једном приликом покуцао на врата и рекао: „Добар дан, ја хоћу да постанем Ви!“ Иако тај сусрет није резултовао заокретом у његовој каријери, добар је показатељ његове одлучности и ентузијазма.
У основну школу је ишао десет година и то, како каже, својом вољом. Понављао је два разреда јер је желео што више да зна. У школи се бавио атлетиком и тврди да су га сви звали Карл Луис јер је сто метара претрчавао за неколико секунди брже од њега, тада најбржег човека на свету. То што је је током основне школе по цело лето устајао у пет ујутру и ишао у њиву да вади метлице од кукуруза који је тада био виши од њега спомиње само успут, мада наглашава је од тог зарађеног новца себи купио перницу на три спрата и оловке за цртање.
Себе назива правом уметничком душом. До сад је написао преко четири стотине песама, углавном посвећених девојкама које је волео. Воли и да слика, црта, прави лутке од картона, израђује макете, а чак се једно време бавио и мађионичарским триковима. Највећи део свог живота, чак двадесет и осам година, бавио се глумом тако што је током новогодишњих празника био главни Деда Мраз у свом месту. Почео је тиме да се бави веома млад, опчињен тиме што је његов тадашњи први комшија глумио Деда Мраза. Пера је касније толико заволео тај посао да је себи сашио низ одела, од којих је прво изгорело на њему приликом несреће са свећама, а правио је и разне друге реквизите које је руком осликавао.
Почињемо да причамо о његовом искуству са продајом магазина „Лицеулице“. Каже да му у почетку није ишло, првих неколико дана готово нико није хтео да купи број од њега, али био је упоран, људи су полако почели да га препознају и онда је за две недеље продао довољно бројева да себи може да плати собу и храну. Тајну своје добре продаје не жели да ода, али оно што знам је да је Пера увек љубазан и насмејан, те да успева да одржи равнотежу између ненападности и комуникативности.
(…)
Текст “Пера – песник, Деда Мраз, атлетичар, певач и продавац магазина ‘Лицеулице’” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар