Влада Републике Србије
Пише: Јелена Милошевић (Блог о социјалном укључивању)
Најтеже ми је било да напишем увод за текст који следи. На моменте ми се чини да је о услузи персоналне асистентенције све речено, а некада да, колико год да говоримо, није довољно.
Важно је на почетку приче истаћи да услуга персоналних асистената функционише од 2016. године, без прекида, што је велики корак напред. За све нас који живимо у градовима у којима постоји, овај сервис представља велико олакшање. Услуга персоналне асистенције се пружа у Београду, а ту су и Сомбор, Нови Сад, Шабац, Смедерево, Јагодина, Бор, Крагујевац, Чачак, Ужице, Краљево, Ниш, Лесковац и Велика Плана. Нажалост, у осталим градовима ова услуга не постоји упркос чињеници да је реч о једном од основних предуслова за самостални живот особа са инвалидитетом.
Тренутно у Београду има 78 корисника, а 20 је на чекању. Наравно, неки персонални асистенти одлазе за другим послом, неки корисници се одлучују за новог персоналног асистента, негде је одлука да се прекине сарадња обострана, дешава се и да се код корисника појави потреба за одређеном услугом коју дотадашњи асистент не може да пружи. Све је то сасвим у реду за један овако динамичан и отворен сервис. Учимо из свакодневних искустава.
Како сам писала у једном од мојих претходних блогова Персонални асистенти – вишеструка корист, све што свако људско биће свакодневно ради у зависности од сопствених интересовања и потреба, не размишљајући о томе, раде и особе са инвалидитетом. С тим да морају добро да се организују и да имају адекватну подршку и помоћ. Неки могу више тога да ураде сами, неки мање. Некима је довољна једна особа која ће им асистирати, некима више. То зависи од врсте и степена инвалидитета.
Дакле, посао персоналног асистента је да асистира особи са инвалидитетом у оним активностима које не може самостално да обавља. Персонални асистент на тај начин омогућава особама са инвалидитетом да, према речима Адолфа Рацке, једног од оснивача Европске мреже са самостални живот, „компензују ствари које им се чине тешке или немогуће у свакодневном животу“.
После 20 година личног искуства, остајем при томе да пронаћи одговарајућу особу која ће вам свакодневно асистирати заиста није ни мало једноставно. Национална служба за запошљавање објави конкурс у оквиру својих општинских филијала, Центар за самостални живот објави конкурс, док корисници/це користе своје ресурсе, друштвене мреже, пријатеље, познанике. До асистената долазимо на разне начине. То је процес чије трајање и исход нико не може да предвиди.
Један од проблема је био и остао обезбедити асистенте „на чекању“. Како кажу у Центру за самостални живот особа са инвалидитетом, чак и када Центар спроводи обуку за већу групу потенцијалних асистената, често се дешава да, уколико одмах не добију ангажман, кандидати убрзо крену у потрагу за другим послом. Дакле, у случају да асистент мора привремено да одсуствује, не постоји неко ко би га заменио на одређени период. Очекивано је да сви желе да раде и имају пуну плату.
Пандемија је додатно унела пометњу, као и у све сегменте живота. Сви ми који смо у сервис укључени на овај или онај начин, знамо да се потребе особа са инвалидитетом не могу у неком моменту искључити, нити могу да сачекају боља времена. Зато је било потребно одмах реаговати и решавати проблеме у ходу како су у Центру за самостални живот и чинили. Све време су се трудили да, колико је то било могуће, обезбеде заштитна средства за кориснике/це и персоналне асистенте. На почетку ванредног стања је било проблема да се асистентима обезбеде пропуснице за рад мимо полицијског часа. Осим тога, била је неопходна и додатна флексибилност да би се корисници/це и асистенти уклапали у распоред превоза који је функционисао по стриктном распореду. Управо захваљујући константној међусобној комуникацији, доброј сарадњи и разумевању, што је и иначе кључ за успешно функционисање сервиса, ни у овом периоду није долазило до прекида у раду.
Ипак, најтеже је било онима који су у току пандемије дошли у ситуацију да мењају асистенте. Један од неопходних корака у процесу њиховог ангажовања био је организовање обуке, а то није било могуће због забране окупљања. И сама сам се нашла у овој ситуацији. Независно од свега, стекла сам утисак да се на огласе више јављају особе женског рода, иако посао заиста једнако добро могу обављати и мушкарци. Моје право на персоналног асистента није било спорно, али сама потрага је деловала као немогућа мисија.
У тексту Персонални асистенти – вишеструка корист, који сам објавила 2017. године, детаљније сам писала о томе шта посао асистента подразумева. Нагласила бих поново – медицинско знање није неопходно. Без обзира на то што сам у разговорима са кандидатима упорно објашњавала да ми је потребна искључиво мушка особа за сарадњу зато што је због врло специфичног положаја мог тела и инвалидитета приликом трансфера неопходно да то буде неко јачи, било је доста убеђивања да женска особа може да ме подигне пошто је „обучена медицинска сестра“.
Суштина персоналне асистенције је у томе да сами корисници/це обучавају своје персоналне асистенте. На обуци коју организује Центар за самостални живот, они добијају општи приказ, а ми – корисници/це одговорни смо за објашњење на који ће нам начин та особа конкретно асистирати. Не постоји шаблон према којем се асистира особама са инвалидитетом. Потребно је стрпљење, концентрација, време да се међусобно упознамо и научимо како да сарађујемо на најбољи могући начин. Важно је и да персонални асистент уме да саслуша и приликом трансфера физички заштити и корисника и себе. Управо је ту и запело када један физиотерапеут није успео да ме пребаци са колица на кревет – одбијао је да слуша јасне инструкције, коментаришући: „Па, шта и ако паднеш? И овако си цела окоштала“.
Ово не пишем да изазовем сажаљење, нити да навучем гнев према било коме. Ми смо ти који живимо са својим инвалидитетом свакодневно и најбоље знамо шта можемо, шта не можемо, шта смемо, шта не смемо. Флексибилни смо по многим питањима, спремни за договор, али сарадња мора бити обострана.
Колико су битни одговорност, озбиљност, толико је важна и искреност. Персонални асистент је особа која помаже особи са инвалидитетом, што подразумева да кандидати/киње морају пријавити сопствене здравствене проблеме уколико их имају. У супротном, неће моћи да обављају посао или ће угрозити како корисника/цу, тако и себе, а то нам заиста најмање треба.
Било је о овој теми чланака, прилога, гостовања у медијима, а у свету су снимани и занимљиви филмови. Може се много сазнати и научити ако се мало зачепрка. За све оне који траже посао, персоналну асистенцију свакако вреди размотрити као једну од опција.
——-
Текст „Персонални асистенти – три године касније” изворно је објављен на Блогу о социјалном укључивању. Остале блогове Јелене Милошевић можете прочитати овде.
Уколико желите да прочитате и текстове других аутора/ки Блога о социјалном укључивању, кликните на линк.
pdf [3 MB]
Оставите коментар