Влада Републике Србије
Соња Илић (28) је пре четири године са братом основала фирму „Match and art” за производњу и продају рекламних шибица. Већ наредне 2009. године добила је признање за Младог предузетника. Признаје да понекад није лако, да – иако је директор и власник – ради, када је потребно, и остале послове, али да је то добар начин да се човек касније у животу не каје зашто није пробао и искористио сопствену шансу.
У неславној статистици по којој је током 2012. године 170.000 људи остало без посла нема прецизних бројки колико је међу њима особа до 30 година. Од раније је познато да је у Србији незапослена свака друга млада особа до 25 година, односно да је у популацији до 30 година чак 48% незапослених. Као шансу да промени статистику, али и да свој живот учини бољим, мало њих се одлучи да заплови предузетничким водама. Истраживање које су 2011. спровеле Грађанске иницијативе, уз подршку тадашњег Министарства омладине и спорта, указало је на неспремност младих да покрену сопствени посао.
Чак 58% анкетираних (узорак од 1.200 младих) рекло је да не планира покретање сопственог бизниса. Као разлоге наводили су: недостатак подршке државе, потенцијални ризик, страх од неуспеха, недостатак почетног капитала, недостатак знања и вештина, питање зараде, обавеза да се пуно ради…
Са појединим од ових проблема била је суочена Соња Илић, млада Београђанка која је, како признаје, 2008. године – када је кренуо талас светске економске кризе – са братом основала фирму „Match and art“ за производњу и продају рекламних шибица.
„Можда је то било храбро, чак помало и лудо, али ми нисмо размишљали песимистички. Већ обратно“, каже данас уз осмех енергична Соња. Једноставно, желела је да се опроба као „свој газда”. Девојка која је после завршене Прве београдске гимназије уписала Социологију на Филозофском факултету, од тинејџерских дана је радила.
Соња Илић је прошла кроз различите програме едукације за младе предузетнике, а сада и сама учествује као мотивациони предавач
„Почела сам да радим већ током средње школе. Најпре у PR сектору, потом сам наставила у маркетиншкој агенцији, па у једној продукцијској кући. Углавном послове у вези са маркетингом“, прича и додаје да су јој пријатељи одавали признање и подржавали што све успева да постигне.
Онда је са братом, иако је још увек била студент, али са завидним стажом и – како сама додаје – „мрежом” контаката које је створила, закорачила у предузетничке воде.
„Поставили смо себи питање – зашто не пробамо да радимо за себе ако смо пре тога годинама радили за друге?!“
Првобитна помоћ стигла је само од породице. У сопственом дворишту неусловну просторију преуредили су у канцеларију. Уследила је борба са администрацијом. Ту су се такође сналазили: мало Интернет, мало обијање шалтера, мало информације од пријатеља.
А пре свега тога, одлука да се баве шибицама донета је најмање случајно, открива Соња: „Искуство из агенција говорило ми је даје тржиште презасићено ’стандардним’ рекламним материјалима: блокчићима, оловкама, упаљачима…“ А код куће је пронашла украсна паковања шибица које је деда доносио са путовања… И тако је кренуло!
После годину дана Соњи је стигло признање, проглашена је победником међу 16 младих предузетника у оквиру конкурса који је организовала Агенција за мала и средња предузећа, под покровитељством Министарства привреде.
И данас као и тада, иако је директор, Соња открива да, када затреба, у компанији која има десетак радника обави сваки посао који је у том тренутку ургентан. Поносна је што су захваљујући успешним комерцијалистима освојили тржиште Црне Горе.
Аутентична паковања шибица из Београда нашла су пут и у иностранство
Иако је ово ангажовање мало удаљило од студија (ових дана тек ради дипломски), паралелно се усавршавала о бизнису. Похађала је различите едукативне семинаре у организацији невладиних организација и државних институција. Завршила је два програма о бизнис менторству, а у оквиру једног од њих имала је за ментора директора продаје из компаније „Кока–Кола“.
Зато се данас радо одазива на скупове када је позову да пренесе лично искуство из предузетништва. Као мотивациони предавач у сфери предузетништва са истим еланом преноси вршњацима али и оним старијима како је то бити предузетник.
„Јесте тешко, али је и лепо. Има осцилација, боримо се са разним проблемима, попут оног да конкуренти излазе на тржиште са дампинг ценама“, не боји ружичастом боју слику пословне стварности у Србији наша саговорница. Сада чак сматра да би боља одлука била да су изабрали назив компаније на српском. Али, повратка нема.
„Увек наглашавам да су моји мотиви ред, рад и дисциплина. Свако од нас плива у мору, ако смо уз обалу – ту се осећамо сигурно, заштићено и потискујемо жељу да видимо шта има у дубинама, даље од копна. Али, шансу да то сазнамо не можемо да отворимо ако се не померимо са једног места. Наравно, увек постоји и ризик. Међутим, касније, када пробамо, па ако и не успемо, барем знамо да смо пробали“, једноставна је максима ове предузимљиве девојке. Да јој време ангажовања у компанији није препрека да се бави и другим стварима потврђује чињеница да ће ускоро бити вођа једног пројекта који је уско везан за њену струку.
pdf [3 MB]
Оставите коментар