Влада Републике Србије
Пише: Милкица Димитријевић (Блог о социјалном укључивању)
Лечила сам се од остеосаркома, облика рака костију, током IV разреда средње школе. Те године сам у школи провела укупно 3 недеље и 1 дан. Средњу школу сам завршила полагањем разредних испита. Како је пријемни прошао, била сам веома незадовољна што нећу одмах студирати. Док сам одбројавала последње хемиотерапије нисам замишљала да ће ми бити потребно време да се навикнем на живот без болнице, да ћу морати мало да одморим, да ће контроле бити честе. Нисам чак мислила ни да ћу стрепети пред сваку контролу, да ћу се плашити могућности да се болест врати. Оно што нисам знала је и да ми је тих годину дана одмора било потребно.
Пре свега, мом организму је било потребно неколико месеци да се опорави, да ојача, да се крвна слика нормализује и стабилизује, да престанем да будем бледа, да коса порасте довољно да прекрије главу. А што је најважније, требало је и да прорадим то велико искуство. Требало је и да се навикнем на контроле, које су у почетку биле на месец дана па су се постепено проређивале. У зависности од врсте малигнитета, контроле се могу обављати и до десет година након завршеног лечења, док је препорука целоживотно праћење због потенцијалних дугорочних последица. Контроле обично захтевају да се различити прегледи – лабораторијске анализе крви, рентгени, ултразвучни прегледи, скенери, магнетне резонанце обаве раније да би се са резултатима дошло код онколога. Ти прегледи се могу обављати чак и током неколико дана што може довести до изостајања из школе/факултета/ са посла.
Због чега је враћање у образовне токове велики изазов за децу и младе који су завршили са лечењем?
Пре свега, током лечења је пропуштено велико градиво. Иако се за основну школу организује настава у болници (ОШ „Др Драган Херцог“) или уколико је могуће, настава код куће, учење није приоритет током лечења. Због терапија деца и млади су малаксали, повраћају, немају снаге, концентрације и капацитети за учење су смањени. Међутим, и поред тога учење је могуће и веома је важно јер се деца и млади окупирају новим садржајима, враћа се неки осећај „нормале“, али свакако је недовољно и немогуће савладати сво предвиђено градиво. Проблеми са концентрацијом и учењем се настављају и након лечења и потребна је подршка у том процесу. За дете и младу особу која се лечила од рака процес враћања у школске клупе је мање стресан уколико се враћају међу вршњаке које познају и који им могу бити подршка током учења и поновног навикавања на школу.
Даље, децу и младе лечене од рака брине реакција њихових вршњака. Враћају се у школу без косе, неки од њих и без неког дела тела или са различитим последицама што утиче на слику њих самих о себи и појављује се недостатак самопоуздања. Пропустили су много градива, а такође „заостају“ и у дружењу са друговима и другарицама из одељења. Путем друштвених мрежа, посетама, шетњама у договору са другом/другарицом који/а се лечи, одржавање контакта јесте могуће. Контакт са вршњацима је веома важан за дете/младу особу која се лечи, јер смањује осећај изолованости који се јавља због времена проведеног у болници. Такође, олакшава процес враћања у „нормалне“ токове након лечења.
Како реагују вршњаци на повратак некога ко се лечио/ла од рака?
Вршњаци реагују различито на особе које су лечене од рака, у зависности од узраста, предзнања о раку, страха који осећају, предрасуда, тога колико им је објашњена ситуација. Вршњаци подржавају, прихватају, помажу, али неки и одбацују, ругају се, избегавају, исмевају, док понашање неких од њих јесте неки облик вршњачког насиља. Како би се све ово превенирало, потребна је и подршка вршњацима, неки вид припреме и објашњења како би боље разумели специфичност ситуације и њихову улогу у процесу враћања њиховог школског друга/другарице у школу. Нормално је да не знају о раку, да имају страхове и предрасуде. Зато је важно едуковати их како би се страхови и предрасуде смањиле.
Одржавањем радионица у средњим школама чији је циљ да информишемо вршњаке о раку, о лечењу, његовом утицају и последицама како бисмо смањили страх, предрасуде и незнање покушавамо да допринесемо решавању тог проблема. Кроз разговор са њима указујемо им на важност њихове подршке младој особи која је завршила са лечењем и која треба да настави школовање. Повратне информације које смо добили од учесника/ца на радионицама говоре да смо успели у тој намери – средњошколци су имали више знања о раку, разбили смо неке најчешће предрасуде и смањили социјалну дистанцу према младима леченим од рака.
Која је улога наставника/ца?
У процесу повратка у школу и учитељи/це и наставници/це имају велику улогу. Они/оне углавном нису довољно обучени, сензитивисани за рад са децом која су се лечила од рака. Такође, и они/оне имају своје страхове, предрасуде, недовољно знања о специфичности ситуације, као и о последицама лечења. Не знају како да приступе детету/младој особи, како да олакшају повратак у школу, процесу учења, да не направе „медвеђу услугу“ због претеране попустљивости, а опет да не буду ни престроги. Како би се боље информисали о овој теми, као и за решавање неких дилема, наставници/це могу да прочитају приручник који ће им дати смернице и одговоре на нека питања.
(…)
Текст „Повратак у нормалу и образовање након лечења од рака” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар