Влада Републике Србије
Пише: МЕСТО ЗА НАС (Блог о социјалном укључивању)
Дете одраста и учи гледајући свет око себе, имитирајући друге, поредећи себе са другима. Родитељ је први узор, вршњаци други. Карактер, темперамент, спољашњост сваког детета чини га сасвим посебним. Живот је свакоме наменио посебан пут. Дете с инвалидитетом или неком хроничном болешћу имаће другачије детињство од већине вршњака. Родитељ је ту да с њим заједно прође пут прихватања себе и света око себе. За сваког родитеља је први сусрет са дететовом дијагнозом тежак. Када тај шок превазиђе, када седне и одлучи како ће даље, остаје питање како детету објаснити његову дијагнозу и како му помоћи да прихвати себе.
Деца расту несвесна своје дијагнозе. Уверена су да су као и сва друга деца. Родитељи им, углавном, не прећуткују информације о болести, већ разговарају са њима дајући им тако простора да сагледају своје могућности и развијају се у том правцу. Упознавање са децом која имају исту дијагнозу и разговор са другим родитељима свакако олакшава деци прихватање различитости, али их и оснажује да у дефинисању способноти и остварењу циљева.
Људи се плаше различитости и из тог стаха генеришу понашање које није прикладно, нити цивилизовано. Деца су та која уче од нас. Указивање на разлике међу нама чини нас несигурним. Не знамо да ли нам је дозвољено да питамо или причамо о нечијем инвалидитету. Због тога најрадије не говоримо ништа. Особе са инвалидитетом су отворене за друге. Најбоље је прићи, разменити неколико речи и на тај начин прећи евентуалну баријеру. Ако децу не будемо плашили тиме да нешто не могу као сви остали и ако не буду окретали главу од друге деце, разлику ће прихватити. На тај начин баријере ће бити срушене.
(…)
Текст “Погледај ме очима детета” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар