Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Анита Еркер (Блог о социјалном укључивању)

Што смо више уз њих, са њима и зарад њих, све више схватамо бит: очишћеност духа.

Прича је добра само када је лична; прво лице једнине, презент, ако може. Гле, може! Имам част и срећу да, презентом, објасним лепоте спознавања бити особе без које не могу, аутистичног лепотана старијег од мене.

Због чега све ово говорим?

Колико год година досегли, једно је исто – постоје тешке ситуације током којих смо знали да „можемо да се извучемо”. Био то ред у пошти или на полагању испита – неко увек надмудри стамене заговорнике чекања.

„Молим вас, могу и следећи пут да одговарам, имао сам утакмицу – нисам стигао!”
„Знате ли колико је тежак мој живот! Цео живот имам дете, са четрдесет година, дете.”
„Њему не треба сладолед… Их, као да зна.”

Низови, низови
Антипоезија лепог понашања
Коришћење пречица до циља који тада губи сваки смисао циља

И сећам се, дуга, снажна ноћ. Неретка. Нити смо спавали нити стигли да мислимо на себе. Аутизам уме да постане главни глумац куће/простора и, једноставно, проговори буром, страхом, емоцијама, ломом. Бескрај емотивног умора, а зора је.

Прва на испиту, нас четворо у клупи; одговарамо наизменично. Двоје надмудрује, један чека ред, ја не знам где се налазим. Знате ко одговара? Ја одговарам. Јер,

иако живимо у бесрамном свету у коме је успех – имати лакши пут, у нашем свету аутизма успех је тежи пут. Трњем до лепог, трпљењем до радости, вером до успеха. И сви ви/они који икада помисле да бол у глави може бити узрок неуспеха – не. Нема оправдања. Неуспех је у теби/њима. Неуспех је тамо где га замислиш па правдаш, а у искреним презентима знаш да није фер што себе иза бола стављаш.

Све више схватамо бит: очишћеност духа.

(…)

Текст “Под велом друштвене неправде” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.