Влада Републике Србије
Пише: Дражен Зацеро (Блог о социјалном укључивању)
Далеко од очију културне и образоване елите Београда којој је још увек несавладив изазов да Роме не назива Циганима, Роми се на микро нивоу, у својим заједницама поред којих живе (а не са којима живе), свакодневно сусрећу не само са дискриминацијом на расној основи, него и са физичким насиљем у било ком покушају да се интегришу. То иде дотле да када се „деца к’о деца“ помешају са осталом децом, родитељи већинског становништва им бране дружење, да их не би „заразили“ вашкама, лошим навикама, негативним вредностима и свим стварима које необразовани грађанин Србије приписује Ромима и Ромкињама.
Бити образован значи једну ширину и дубину схватања ствари и самосталног размишљања, или макар размишљања уопште.
Насиље над ромском децом дешавало се у селима у околини Вршца и Ниша, где би годишње око 30 ромских дечака и девојчица полазило у школу, а само неколицина би завршила, јер би родитељи деци претили да се не играју са ромском децом и вршили притисак на сеоску школу јер њихово дете иде са „прљавим Циганима“ у разред. Да ствар буде тужнија, учитељи и учитељице нису заостајали, па су редовно малтретирали ромску децу. Ово је део сведочења активисте Ђурице Станкова који је одрастао у ромском насељу.
Наравно да има и позитивних примера и то не понашања заједнице према Ромима, већ примера да су Роми и Ромкиње такође и део заједнице. Овај текст посвећујем оним Ромима који су искључени.
О томе да ромска деца не воле да иду у школу
Да ли бисте ви волели да идете у школу ако не бисте имали адекватну одећу, обућу, књиге и сл.? Ја сам био депримиран када нисам имао новца за рођенданске поклоне другарима, а замислите тек да немате основне услове за школу, како да онда припадате вршњачкој групи? Када учитељица каже „Извадите лист из блока број 5“ а ви немате. То сам ја искусио деведесетих када су биле санкције.
Инклузивна учионица и Роми
Моја другарица васпитачица се жали како имају Роме који су расељени из нехигијенских и нелегалних насеља испод Газеле, па сада муку мучи с њима и остала деца трпе. „Они не могу да седе мирно 45 минута у четири зида!“.
Прво, не могу ни ја да седим 45 минута мирно у 4 зида, а друго, нису навикли, јер су навикли да се играју или раде итд. Наравно да не могу да се смире и то ће да реши период адаптације. Осим тога, шта сад, пошто не могу да се смире, да не иду у школу? Какви су то учитељи и васпитачи којима је у реду да нека деца иду у школу, а нека не?
Шта није инклузија Рома?
Није поента активизма и инклузије Рома да се правимо да су сви Роми добри људи ако нису. Као и свуда, и међу Ромима има лоших људи. На пример, ако видимо Рома у аутобусу који непријатно мирише, ми се згрозимо и твитнемо како Роми смрде. Поента је ту да неко смрди и није важно које је националности, питање је зашто смо – тако лепи и паметни – претпоставили да он/она стално смрди, а не само тада када смо га/је срели? Враћајући се са баскета и ја сам смрдео, па нико није рекао „Срби смрде“.
То је само спољни показатељ да та особа има проблем много већи од хигијенског. Ја знам да и ја смрдим врло често и да то није у реду, али мене је неко годинама терао да се туширам, имао сам и где да се туширам, па је лако било да ме терају да то чиним.
На камповању у Белорусији морао сам да се купам у хладној реци и нисам се купао 7 дана да се не бих разболео, јер то је била врррло хладна река. Дакле, не гледајмо са висине на људе који смрде, то је знак да имају неки проблем и да смо их одбацили без да смо се запитали било шта, а камоли понудили да помогнемо, а жалимо се гласно и често када нам се деси неправда.
(…)
pdf [3 MB]
Оставите коментар