Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Валентина Лепојевић (Блог о социјалном укључивању)

Положај младих људи у Србији није на завидном нивоу. Као највеће проблеме млади виде: незапосленост, систем вредности и образовни систем. Млади, међутим, нису хомогена група већ се разликују, и за њих се везује низ негативних стереотипа о којима сам писала у претходном блогу Дуг пут од неједнаког до једнаког поступања.

Иако су младе жене и мушкарци у очима закона једнаки, младе жене се суочавају са додатним изазовима које произилазе из друштвених норми чије „кршење“ може проузроковати осуду околине, исмевање и омаловажавање, етикетирање, предрасуде. Поред тога, младе жене се сусрећу са проблемима у вези са слободом изражавања и доношења одлука, као и проблемима који су повезани са несигурношћу, насиљем, незапосленошћу, приступу образовању. Младе жене се налазе у оваквом положају услед родних неједнакости, односно разлике између жена и мушкараца које превазилазе биолошке карактеристике (пол). У питању су оне разлике које су друштвено условљене и карактеришу патријархално друштво, а које могу да се мењају.

Образовање

Образовање је кључно социјално и културно право и игра важну улогу у смањењу сиромаштва, али и постојећих родних неједнакости. Поред квалитетног формалног образовања, од изузетне важности је и неформално образовање, чији је један од циљева подржавање креативних и иновативних потенцијала младих људи.

Посматрајући ситуацију у образовању у Србији евидентно је да одређене средње школе, више школе и факултете чешће уписују девојчице/девојке, односно дечаци/момци. Тако су девојке најмање заступљене у областима електротехнике, машинству и обради метала, док су доминантно присутне у областима здравства и социјалне заштите, природним наукама, математици, статистици, те пословању, администрацији и праву. Већинска присутност девојака, односно момака, у одређеним областима образовања доводи до родне сегрегације услед које се ограничавају животни одабири младих особа. Ту налазимо и узрок неједнаких плата који додатно појачава родне стереотипе и ускраћује приступ одређеним пословима и истовремено доприноси одржавању неравноправних односа моћи у свим сферама живота.

Важно је напоменути и да се деца из осетљивих група сусрећу са бројним изазовима. У Србији постоји проблем сегрегације у образовном систему, а бележи се и тенденција пораста броја школа коју похађају искључиво ромска деца, као и пораст броја деце која похађају специјално образовање –  упркос државној политици инклузивног образовања. Ромкиње напуштају школу чак и пре завршетка основне школе и скоро да у потпуности не постоје у образовном систему након навршене 18. године. Такође, девојчице са инвалидитетом су мање укључене у образовање него дечаци.

Посебан проблем представља појава дечијих бракова која доводи до тога да девојчице одустају од школовања, чиме им се смањују шансе за запошљавање, а уједно се повећава рањивост на насиље у породици и партнерским односима. У овим ситуацијама постоји велика вероватноћа ране трудноће која може да доведе до погоршавања здравственог стања. Такође, успоставља се зачарани круг сиромаштва, који се преноси генерацијски. Иако се често преписује „ромској традицији”, дечији бракови нису специфичност ромске традиције или културе, већ узроке треба сагледавати у родно заснованој дискриминацији, сиромаштву, недостатку образовања и неадекватном институционалном одговору.

Рад и запошљавање

Подаци из 2020. године показују да 1/5 незапослених у Србији чине млади узраста од 15 до 30 година, а забрињава и податак да млади у 62% случајева наводе да нису запослени на позицији за коју су се школовали. Генерално посматрано, у области рада и запошљавања, положај жена је неповољан и приметне су родне неједнакости на тржишту рада, и то у стопама запослености и родном јазу у зарадама. Као и у образовању, тржиште рада карактерише и родна сегрегација према секторима и занимањима. На пример, политичарке се перципирају према личним особинама (топла, сензитивна) и зато се сматра да су стручне за „женске области”, попут образовања. Мушкарци се, пак, везују за особине као што су поузданост и снага, те се претпоставља да добро управљају у „мушким сферама” као што је, на пример, одбрана.

Младе жене се суочавају са родно заснованом дискриминацијом приликом тражења посла или на радном месту, што потврђује и извештај Европске комисије о напретку Србије (2020). Надаље, Комитет за елиминисање дискриминације жена (CEDAW комитет) навео је да је у Србији стопа незапослености међу младим женама виша него међу младићима, а као посебан проблем истакнуто је сексуално узнемиравање младих жена при запошљавању (2019). Србији су препоручени конкретни кораци како би се ови проблеми решили: стварање више могућности за младе жене, омогућавање запошљавања (посебно у сектору са већим платама у којима доминирају мушкарци), подстицаји за послодавце да запосле жене, пружање подршке предузетницама, промовисање позитивне слике о женама у пословном и професионалном животу.

Жене из вишеструко дискриминисаних група су у још тежем положају у области рада и запошљавања. Тако на пример, жене са инвалидитетом су у таквој позицији услед недовољног нивоа образовања, медицинског приступа инвалидитету, недостатку активности послодаваца које су усмерене на запошљавање жена са инвалидитетом, недостатку расположивих и приступачних послова и информација. Према попису становништва из 2011. године, од укупног броја особа са инвалидитетом без стручне спреме било је 18,6% мушкараца и 81,4% жена, а у категорији младих са инвалидитетом скоро 70% не ради, никада није радио и не тражи своје прво запослење.

Посебно угрожена категорија су и лезбејке, бисексуалке и трансродне жене (ЛБТ) које су у ризику од сексуалног узнемиравања при запошљавању, укључујући и несразмерно низак број осуда за сексуално узнемиравање, који негативно утиче на могућности жена за запошљавање и напредовање. Изазови са којима се младе ЛГБТ особе суочавају су специфични и тичу се прихватања себе и прихватања од стране најуже околине. Насиље, дискриминација и нетолеранција према овој групи људи се јавља још у периоду образовања, и преноси се касније у одрасло доба. Резултати истраживања (Центра за истраживање и развој друштва IDEAS у сарадњи са Геј лезбејским инфо центром и XY Спектрумом) показују да 38% ЛГБТ особа сматра да је било дискриминисано на радном месту, да је њих 46% доживело емоционално насиље, 19% претњу отказом, 18% претњу насиљем, 15% је доживело сексуално узнемиравање због стварне или претпостављене сексуалне оријентације, а 9% је доживело физичко насиље. Чак 92,6% испитаника и испитаница сматра да Србија нема добре механизме за заштиту од дискриминације на радном месту, а чак 77% ЛГБТ особа је навело да крије своју сексуалну оријентацију на радном месту од свих запослених.

Када говоримо о положају жена, не можемо а да не споменемо чињеницу да се жене претежно баве неплаћеним радом, који подразумева бригу о деци и старијим члановима породице, као и одржавање домаћинства (чишћење, кување, итд). Како ово утиче на жене, показује анализа UN Women у којој је наведено да као разлог за скраћено радно време 95% жена, а само 4% мушкараца, наводи бригу о деци и породици. Поред тога, жене издвајају 20% свог времена бавећи се овим пословима. Младе жене проводе у просеку четири сата више у току дана у кућним пословима у односу на младе мушкарце, а ова разлика је нарочито велика на селу – што посебно погађа (младе) жене. Неравноправним дељењем кућних послова између жена и мушкараца, односно неплаћеног рада, ограничава се време жена за плаћени рад, образовање, слободно време, и додатно се погоршава њихов родно засновани неповољни социоекономски положај.

У алтернативном извештају Кровне организације младих (2020) наводи се да је чак 60% младих било изложено неком облику дискриминације, насиљу је било изложено више од 3/5 младих, 82% младих су били сведоци насиља, више од 1/3 трпело је дигитално насиље. Тек 30% младих је пријавило насиље, а исти број сматра да насиље може бити оправдано. Приказани подаци нас упозоравају да се млади осећају небезбедно и несигурно, а однос високог процента младих који је доживело или присуствовало насиљу и оних који сматрају да насиље може бити оправдано је у сразмери са концептом да се насиље преноси из једног аспекта у други – од породице ка школи, од заједнице ка породици, партнерским односима. Истраживање спроведено међу студентима и студенткињама показало је да међу овом популацијом, као и у друштву у целини, постоји неједнакост: чак 43% студената сматра да су девојке саме криве када их неко узнемирава због провокативног облачења, док сваки пети студент сматра да принудни секс у браку није силовање.

Сви ови подаци указују на закључак да је неопходно радити на побољшању положаја младих жена у Србији, а при томе треба водити рачуна о посебно угроженим категоријама, као што су жене са инвалидитетом, Ромкиње, младе жене на селу, младе ЛБТ жене, младе избеглице, мигранткиње. Дакле, у сваком кораку усмереном ка побољшању положаја младих, увек треба имати у виду родну перспективу јер, као што је у овом тексту приказано, многобројна истраживања и извештаји сведоче да су младе жене угроженије него млади мушкарци, да су жене са инвалидитетом угроженије у односу на мушкарце са инвалидитетом, да су Ромкиње угроженије у односу на Роме.

Важно је:

• укључивање младих жена у све сфере друштвеног живота,
• едуковање младих,
• подизање свести младих о култури људских права.

——-

Текст „Положај младих жена у друштву” изворно је објављен на Блогу о социјалном укључивању. Остале блогове Валентине Лепојевић можете прочитати овде.

Уколико желите да прочитате и текстове других аутора/ки Блога о социјалном укључивању, кликните на линк.