Влада Републике Србије
Пише: Драгана Ћирић Миловановић (Блог о социјалном укључивању)
Право на одлучивање је људско право сваке особе, па тако и особа са инвалидитетом. Без могућности доношења одлука не можемо говорити о личном достојанству и остваривању властите личности. Пословна способност подразумева истовремено наше право да будемо носиоци права, али и да та права остварујемо на једнакој основи са другима, односно да се наше одлуке поштују и да буду признате пред законом.
Лишење пословне способности представља најдрастичније задирање у нечији приватан живот, јер особи ускраћује уживање скоро свих њених права. Тако је један концепт, настао из перцепције да се једна особа заштити, претворен у средство злоупотребе и масовног обесправљивања. Да ли је могуће наћи било какво оправдање да под маском заштите нечијих права и интереса тако дубоко задиремо у животе људи? И како можемо дозволити да сопствену неспособност разумевања нечијих жеља и потреба наводимо као оправдање да једној особи ускратимо сва њена права?
Управо због тога, као и због чињенице да се особама са инвалидитетом, а посебно особама са интелектуалним и менталним сметњама, традиционално ускраћује могућност било каквог препознавања и учествовања у друштву, право на једнако признање пред законом недавно је и експлицитно препознато у међународним круговима. Због неједнаког положаја у којем се налазе особе са инвалидитетом у односу на ширу популацију, не само да је препознато да оне имају право да доносе одлуке о свом животу, већ и да имају право на подршку која им је потребна да би то право могле и да остваре.
Важећи прописи у Републици Србији, али и у другим земљама, још увек заснивају ограничавање или потпуно укидање пословне способности једној особи на процени менталне способности особе, односно њене „способности да разуме природу и последице својих одлука, те да своју одлуку саопштава на начин који други разумеју“. Конвенција Уједињених нација о правима особа са инвалидитетом раскида класичну везу између менталне и пословне способности, указујући да ментална способност не сме бити основ за ограничавање, односно одузимање, пословне способности.
Члан 12. Конвенције особама са инвалидитетом гарантује уживање пословне способности на једнакој основи са другима. То укратко значи да се пословна способност никоме не може ускратити на основу инвалидитета, те да таква пракса нарушава један од основних принципа саме Конвенције – принцип недискриминације, као и принципе поштовања урођеног достојанства, личне аутономије што подразумева и слободу прављења сопствених избора и независност особе. Начела се односе на све особе, укључујући и оне саинтелектуалним, когнитивним, психосоцијалним и тешкоћама у комуникацији, односно особе које се сусрећу са различитим изазовима приликом доношења одлука.
Изузетно је битно препознати да и особе с највишим степеном тешкоћа имају једнако право на подршку у одлучивању. Ово је изричито наведено у преамбули Конвенције која истиче „потребу да се промовишу и заштите људска права свих особа са инвалидитетом, укључујући и оне којима је потребна интензивнија подршка.”
Наиме, сви ми у свом животу користимо модел одлучивања уз подршку– сви тражимо и добијамо подршку када о нечему одлучујемо, али и повремено грешимо, тј. доносимо „лоше“ одлуке. С обзиром да оно што важи за свако људско биће, важи и за особе с интелектуалним или менталним сметњама, тако и филозофија доношења одлука подразумева принцип добијања потребне подршке и принцип слободе преузимања ризика. Овакво сагледавање процеса одлучивања доводи у питање патерналистички и заштитнички став друштва према особама са инвалидитетом.
Иако све ово звучи једноставно и логично, већини је и даље тешко да се избори са доминантним патерналистичким ставом према особама са инвалидитетом, пре свега онима са интелектуалним и менталним тешкоћама, нарочито уколико особа комуницира на неконвенционалан начин. Због тога је само креирање члана 12. Конвенције захтевало опсежне консултације, док је досадашња пракса разматрања извештаја различитих земаља чланица о примени Конвенције указала на потребу да се одредбе садржане у овом члану додатно појасне како би се разрешиле постојеће дилеме.
Стога је Комитет за права особа са инвалидитетом, као тело независних експерата са мандатом праћења примене Конвенције Уједињених нација о правима особа са инвалидитетом, у септембру 2013. године усвојио Нацрт Општег коментара на члан 12 – Једнако признање пред законом, као и Нацрт Општег коментара на члан 9 – Приступачност. Оба нацрта настала су кроз интензиван процес консултација са бројним актерима, а пре свега са самим особама са инвалидитетом, а у циљу појашњења права и обавеза које ова два члана прописују. Комитет је позвао све заинтересоване да се укључе у дискусију и доставе своје коментаре до 21. фебруара 2014. године.
(…)
pdf [3 MB]
Оставите коментар