Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Радмила Урошевић (Блог о социјалном укључивању)

Кажу ми пре пар година комшије по повратку са летовања – лудо смо се провели, одморили, шопинговали и СВЕ паре потрошили! Али нема везе, тако смо се и психички опустили. Сад смо мирни до следећег одмора! Док испијамо нес, који нам препланули служе на својој тераси, уз осмех коментаришем да ми личе на неког ко је доживео катарзу. -Даа! Одговара комшиница. Тачно тако! Све смо паре потрошили али сад смо тако мирни, каже уз развучени уздах, осмех и полузатворене очи.

На друштвеним мрежама свакодневно смо сведоци промоције куповине, потрошње свега и свачега – гардеробе, накита, туристичких аранжмана, некретнина, аутомобила. Однос према упадљивој потрошњи је, не само друштвено пожељно понашање, већ и индикатор друштвеног статуса и успеха. Додуше, ова вредност је наметнута. Банке се здушно труде и потпомажу да нам буду „ветар у леђа“ како бисмо били угледни потрошачи са високим рејтингом на потрошачкој сцени. Наравно, да „загриземо“ више него што можемо да (от)платимо. Са хипотеком на наше будуће време, радно и слободно или – оно што од времена за нас остане.

Сада би сви они који су заговорници „правих“ социјалних и људских вредности дигли свој глас упозоравајући да то не може и не сме да буде ред ствари у заједници, да су материјалне вредности погубне за темеље сваког друштва које држи до тога да буде здраво. Да, знам, то је тачно, али за младим генерацијама време у којем су рођени и свет у који улазе, укључујући све потенцијале савременог доба, емитује управо поруке које дефинишу човека као биће потрошње и материјалног, пре свега. Онај ко не може да парира упадљивој, односно „брендираној“ потрошњи, не припада реду успешних. Друштвено је пожељно да трошимо, редовно обнављамо своју гардеробу, возни парк, намештај, некретнине, и то што видљивије – то боље. Јер, потрошња није важна ако није довољно видљива и учестала. Тек тако остављамо снажан утисак на средину у којој живимо, оснажујемо сопствено уверење да потрошња доприноси повећању наше социјалне прихваћености и осећања личне вредности, интегритета и моћи.

Медији, друштвени догађаји, свадбе, прославе пунолетства, рођендани, славе, породична окупљања промовишу потрошњу, а све што је суштина достигнутог стандарда и повод славља – знање, рад, посвећеност, професионализам и слично, није у фокусу. Шта су плодови нашег рада, искуства, знања? Ко то данас пита и кога то данас занима? Па ипак, Празник рада и даље славимо почетком маја. По навици, обичајима и инерцији, родитељи су све више у животној дилеми у погледу порука које треба да пренесу својој деци како би их припремили за самосталан живот. Шта рећи деци, а да им њихове јуноше не одговоре уз подсмех – шта ти мени причаш да учим, кад ни сам/а никад немаш новац? Шта рећи, а остати у зони одговорног родитељства и мирне савести да смо за нашу децу учинили и рекли најбоље, да смо им упутили праве поруке и пренели најбоље лекције? Коме данас можемо да честитамо Празник рада, а да га не увредимо јер енормна зарада није резултат радног процеса, или да га не подсетимо да истовремено мора да ради два посла како би постигао, на месечном нивоу, позицију чувене „позитивне нуле“?

Сви ми који смо још као млади људи први новац зарадили радећи различите послове преко студентске задруге сећамо се задовољства првог самостално зарађеног новца и радости трошења „својих пара“. Следеће незаборавно искуство у вези сопственог рада било је прво запослење и – заиста, неизмерно осећање слободе. Имали смо жеље и циљеве у вези са новцем, опрезно њиме управљали, штедели и радовали се дану када ћемо купити жељене ципеле, поклон драгој особи или уплатити путовање. Данас је ова ретро прича из „тамонекогварљивог лета” као скеч или виц за нашу децу и њихово друштво. Они хоће сад и одмах, често много више него што им заиста треба.

Да, знам да када сам тужна или нерасположена, проверена „терапија“ је куповина новог ружа, књиге, неке „ситнице за моју душу“ или простор у којем живим. Разумем ја и моје комшије које су пред одмор, одмах након завршетка последњег радног дана, катапултирани у својој „шкоди“ хрлили ка летовалишту у Грчкој, жељни да забораве звоњаву телефона, саобраћајну гужву у граду и трку са роковима. Кажу ми, а и сама имам слично искуство, док схвате да су на годишњем одмору – пола је већ прошло, а онда већ крећу мисли да „роје“ – колико је остало дана до повратка у реалност у коју им се дефинитивно не враћа. Али, увек се врате.

И тако у круг. За све паре. Ретко ко помисли да је најодрживији спас пронаћи баланс између потрошње по сваку цену и бесомучног рада по сваку цену, како би се таква потрошња „исфинансирала“. Може ли савремени човек да управља сопственим животом и да изађе из савременог робовласништва, док свакодневно ради оно што не жели, јер је „боље плаћено“ од посла који би волео да ради? Заиста верујем да рад треба да буде део живота сваке одрасле, здраве особе. Ако бисмо пронашли баланс између онога шта нам је заиста потребно да бисмо се осећали добро у својој кожи и оног колико треба да радимо, можда бисмо успели и да откријемо тајну изласка из зачараних кругова наших живота. Баланс између потрошње и рада. Не прецењујући, и не потцењујући ни једно ни друго.

За почетак, вреди покушати. Свима нама је потребан осећај слободе. Она је драгоценија када зависи од нас самих и када на њу можемо да утичемо.

Можда не држите до Празника рада, али до рада – би ваљало.

——-

Текст „Потрошња и рад – како до баланса?” изворно је објављен на Блогу о социјалном укључивању. Остале блогове Радмиле Урошевић можете прочитати овде.

Уколико желите да прочитате и текстове других аутора/ки Блога о социјалном укључивању, кликните на линк.