Поштујемо ли људска права старијих? : Инклузија

Пише: Надежда Сатарић (Блог о социјалном укључивању)

На Конференцији, уприличеној поводом Међународног дана људских права (10. децембар), од стране Владе Републике Србије и Канцеларије за људска и мањинска права, подсетили смо се Универзалне декларације о људским правима, која је усвојена 1948. године и обавезујући је документ Уједињених нација за све земље, чланице Уједињених нација. У члану 1. Декларације, наводи се да су: „сва људска бића рођена слободна и равноправна у погледу достојанства и права“. Када се то поштује, људи могу да живе достојанствено и равноправно, без дискриминације.

На Конференцији смо, од стране званичника из Међународне заједнице, добили похвале за испуњавање обавеза и благовремено достављање Извештаја о механизмима УН и за напредак у погледу поштовања људских права, али је и наглашено да није довољно само прокламовати људска права, већ да би она морала бити дубоко укорењена и поштована у животима свих грађана. Подсетили су нас и на 297 препорука из Извештаја о напретку Србије у процесу приступања Европској унији.

За све то време, ја сам размишљала о Раши Попову, писцу, који је цео свој живот посветио деци, а деца су га напала, само да би га опљачкала. Како је писало у новинским чланцима, против тих дечака (узраста10 и 11 година) од раније је поднето 300 пријава. Информисани смо и да деца „потичу из дисфункционалне породице, у којој су трпела злостављање и грубо занемаривање. Од раног детињства живе и раде на улици и њихово понашање је екстремно социјално неприлагођено.” Како се у овом случају штити гарантовано људско право човека на заштиту од насиља? У свим нашим званичним документима, насиље је законом забрањено, али у пракси је присутно готово свакодневно. Жртве су, најчешће, најрањивији чланови друштва, са једне стране, то су деца, са друге стране старији и жене, свих узраста. Питам се ко је ту затајио? Да ли они који спроводе законе, да ли породице из којих потичу та деца или друштво у целини?

У случају Раше Попова, а његов случај је само врх леденог брега и доспео је у јавност, јер је он јавна личност, затајила је на првом месту породица, на другом образовне установе, а онда и друштво, односно надлежне службе социјалне и друштвене заштите. Како је могуће да та деца од раног детињства „живе и раде на улици“, а да се ништа не предузима, упркос 300 пријава које постоје? Не може да буде оправдање за тако нешто изговор да нема места у дому за децу без родитељског старања или „да не смете да их закључате у собу, не смете да имате решетке на прозорима…“, па они из прихватилишта побегну истог дана када их тамо приведу. Где је овде превенција, где је овде рад са овом децом? То је потребно, а не решетке на прозорима, закључавање соба…

Нису ретки ни новински наслови, попут оних из ове године: „Наркоман мајку (80) столицом претукао на смрт“, „Син заклао оца (67)…“.

Ово су само неки од примера, како се не поштују људска права, у овом случају старијих особа, а примера је безброј, не само када је у питању право на слободуод насиља, већ када су у питању и друга права, која су од посебног значаја за старије људе, као што су:

права старијих особа на слободу од дискриминације, јер им се често оспорава приступ услугама, запослењу или им се не указује поштовање због њихових година и других фактора, као што су њихове специфичне потребе…

право старијих особа на социјалну заштиту, јер многа старија лица не уживају финансијску подршку, немају сигурни минимални извор прихода, што их најчешће тера у дубоко сиромаштво…

право старијих особа на здравље, зато што често не могу да добију одговарајућу здравствену и социјалну негу која им је потребна, само зато што живе у удаљеним руралним срединама, где су затворене здравствене станице и амбуланте, а сервиса социјалне подршке у локалној заједници нема. Старији људи из, углавном, старачких или самачких домаћинстава, нису у физичкој могућности да оду код лекара у суседно место, понекад удаљено и више од 10 километара од своје куће или немају новца да плате превоз за одлазак или превоза ни нема, јер понекад аутобус једном недељно долази у село, и сл. Безброј је разлога због којих огроман број тих људи буде ускраћен за основну здравствену заштиту, на коју имају право, без обзира на основ осигурања. Недостатак новца да плате партиципацију за скупе лекове, дијагностичке процедуре или помагала, је, такође, један од разлога…

право старијих особа на рад, зато што се често старије особе окарактеришу као „неодговарајуће за рад“, само на основу њихових година. У овом моменту, око 200 хиљада радника старијих од 50 година, који су изгубили своје послове у процесу транзиције, се налазе на тржишту рада, без великих шанси да добију нову шансу за посао, како би радом зарађивали до испуњења услова за одлазаку пензију, а и да би им пензија била већа.

У савременом друштву, окренутом младима, у коме се велича младалачки изглед и животна енергија, а не акумулирано животно искуство, старије особе се сматрају друштвеним теретом и често се потискују на маргину.

(…)

Текст “Поштујемо ли људска права старијих?” Надежде Сатарић у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.