Влада Републике Србије
Пише: Зорица Атић (Блог о социјалном укључивању)
Све што је тешко, наше сећање стави у блажену измаглицу. Иако није било тако давно, ја се кроз (своју) измаглицу сећам ствари, играчака и одеће, стрепњи и брига како и шта даље у новој средини, сама са петогодишњом девојчицом…
Како изгледају први дани након разлаза?
У ствари, сматрам себе једном од оних срећнијих. Тај корак у празнину и несигурност новог почетка за мене није био толико болан како може да буде. Ја сам имала где да се вратим.
Психички сам се за одлазак припремала месецима унапред. Храбрила сам се, развод себи упорно представљала као шансу за нови почетак, а не предстојећу трауму, јер траума је ово што проживљавамо у браку, моје дете и ја. Изабрала сам и оквирни датум, пролећни месец који ће најлакше пасти детету у новој средини и улепшати не баш срећне околности пресељавања, на начин на који то само лепо време и сунчеви зраци умеју. И вратила сам се својој родитељској кући са дететом.
Мислим да бивши супруг тада није веровао да ћу трајно доћи назад у свој невелики родитељски дом, и да сам сасвим озбиљно изабрала да живим са мајком у невеликој, старој и оронулој родитељској кући у малом граду. Да ћу почети живот у тој мери уназад и испочетка. Изненађујуће мирно је прихватио наше пресељење уз пар неумесних коментара детету да оставља тату, а мени да бисмо могле неки рачун да платимо пре него што одемо, вероватно имајући у виду предности које наш одлазак има по њега и његов начин живота. Када је тренутак дошао, дала сам бившем супругу новац за бензин да превезе дете и наше личне ствари, одећу, књиге, играчке. Да, баш тако. Платила сам превоз, а остале ствари, намештај, покућство, белу технику, оставила сам за собом, у том стану, с нејасном идејом да ми све то сада уопште није важно, да ми је битно само да одем са дететом на сигурно, тамо где ћемо имати мир и нормалан живот. За мене је то био бег у сигурност и топлину јединог места на свету где смо потпуно добродошле, а све остало што је ту старо, оронуло и не штима, вредне руке могу да поправе, улепшају и осмисле. Све ћемо решавати, једно по једно, када изађемо из ситуације која нема друго решење.
И тако је и било. Дете је тих првих дана чувала бака, моја мајка, која је и раније доста времена проводила са својом унуком, тако да ту није било проблема. Ја сам и даље радила у самом центру Београда, што је свакодневно изискивало бар 3 сата изгубљеног времена у превозу. Била сам под стресом због развода, лошег и мучног односа са бившим супругом који је наставио да ме психички малтретира, у страховима због свих промена које су се дешавале и које су нам тек предстојале. Исцрпљена, измучена, са огромним бригама и за садашњост и за будућност, буквално нисам знала шта ћу пре и од чега да почнем. А морало се почети, и то без одлагања. И почела сам од најургентијег: одмах сам поднела тужбу за развод брака и почела да се бавим питањем вртића за дете.
Дете је раније ишло у вртић на Палилули, али будући да смо се преселиле на удаљену београдску општину, није имало право на преводницу, односно на обезбеђено место у вртићу. Иако је моја мајка витална, она је жена у поодмаклим годинама, а ја нисам желела да јој тиме што смо се доселиле код ње и што нам већ толико чини, нарушавамо здравље и оптерећујемо је презахтевним додатним обавезама.
Био је април месец. Отишла сам у локални вртић у који сам и ја као мала ишла. Украшени ходници, на све стране дечији радови, шаренило и боје. Закуцала сам на врата административне службе, ушла, представила се и објаснила о чему се ради: преселила сам се, дете је ишло у вртић, разводим се, радим, како могу да упишем дете. Одговорили су ми да је конкурс за упис ускоро, у мају месецу, да погледам на обавештењу шта је све потребно и приложим документацију. Захвалила сам се и изашла.
Враћала сам се лагано кући тог лепог априлског дана, дубоко удисала мирисе пролећа и размишљала. Знам да се место у вртићу у Србији јако тешко добија, без обзира на све мањи број деце. Варошица у којој живим је на целој београдској територији једна од ретких општина са позитивним природним прираштајем, спада у оне млађе са просеком старости становништва од око 40 година. Дакле, какве су ми шансе? Веома слабе. Моја мајка живи сама и повучено, никаква посебна познанства нема, тако да је и с те стране могућност да добијем место за дете у вртићу – равна нули. Размишљам даље. А да ли је могуће да у оваквој ситуацији у којој смо, моје дете нема неки приоритет…? Знам да место за дете у вртићу добијају, по приоритету, запослени родитељи. Родитељи који не раде налазе се у далеко неповољнијој позицији, јер систем иде логиком „неко седи код куће и може да чува децу/дете“. Наравно, знамо да многи (на папиру) незапослени родитељи не седе код куће већ раде („на црно“), а и ако заиста седе, радије би били у потрази за послом, јер од једне или ниједне плате не може да се живи. Размишљам даље. У случају као што је мој, пошто се разводим и запослена сам, зар не бих ја требала да имам некакву, макар малу предност на том конкурсу…?
(…)
pdf [3 MB]
Оставите коментар