Влада Републике Србије
Пише: Зорица Атић (Блог о социјалном укључивању)
У Србији постоји опсежна и добро организована социјално-правна заштита, барем на папиру. За град Београд ту улогу преузима Градски центар за социјални рад, подељен у више радних јединица према општинама.
На званичном сајту Градског центра за социјални рад у Београду, наводи се и следеће:
“Свако од нас, у неком периоду живота, може имати потребу за услугама центра за социјални рад. Наши стручни радници – социјални радници, психолози, педагози, правници, социолози и андрагози – имају законску обавезу да изађу у сусрет грађанима којима је потребна помоћ и подршка: деци и омладини, особама са посебним потребама, особама са психолошким проблемима, особама са проблемима у породичним односима и насиљем у породици, особама које имају проблеме због сиромаштва и старим особама којима је неопходна помоћ.
ГЦСР је установа од поверења, а у решавању најразличитијих животних проблема, наши стручни радници полазе од неопходности поштовања основних људских права, као и специфичних потреба које има свака породица и појединац. У свом раду, ГЦСР сарађује са другим државним институцијама (судовима, МУП-ом, школама, здравственим установама…), као и невладиним и хуманитарним организацијама.
Уколико имате неки проблем, обратите се Вашем општинском центру за социјални рад , по месту пребивалишта које је уписано у Вашој личној карти.”
… Додаћу: Уколико имате неки озбиљан проблем и баш МОРАТЕ да се обратите општинском Центру за социјални рад, наоружајте се упорношћу и стрпљењем. Борите се за себе и свој случај, неће нико други то учинити уместо вас, како бисте разрешили своју ситуацију због које сте Центру закуцали на врата. Због своје тешке бракоразводне ситуације и проблема са бившим супругом (а који су се наставили и након развода и трају и дан данас), и ја сам била једна од тих који су им закуцали на врата. С надом да ће ми у оквиру те установе неко помоћи, заштитити моје дете и мене, понудити нам информације и савете, пратитити нашу ситуацију и бити ауторитет који ће стати на пут самовољном, агресивном и насилном понашању бившег супружника. У мери у којој то не одступа од уобичајеног деловања, Центар ми јесте изашао у сусрет као државна институција. У мери у којој је то захтевало додатни ангажман у смислу удубљивања у случај и трајног решавања проблема у оквиру својих овлашћења, то се није десило.
Многи самохрани родитељи, као и остали корисници, потврдиће вам да у пракси Центри за социјални рад често не служе да баш Вама изађу у сусрет и омогуће вам адекватну правно-социјалну заштиту, у складу са својим широким и одговорним овлашћењима.
Ми најчешће и не знамо колика су и каква њихова овлашћења, нити која и каква су наша права. Међу нама најпотребнијим је управо право на информацију. Сем тога, наше основно право је да нас неко саслуша, да делује саветодавно, да нас упути како и шта даље.
Ево и неких нимало стручних, али на жалост и нимало ретких одговора (савета?) које сам и лично чула и које слушају и други самохрани родитељи:
Центар за социјални рад не може да решава ваше проблеме, сами сте криви за своје погрешне животне изборе, сами сте бирали за кога се удајете, прихватите одговорност за своје животне пропусте и грешке… Сазнала сам, у форми образложења, и то да разведених има све више и да многи међу њима покушавају да манипулишу својим сукобима преко Центра.
Суочила сам се са зидом незаинтересованости и одговорима на личном нивоу који мени нимало не помажу, већ ми говоре да је систем против мене, против дететових и мојих права, да сам сама са својим „предметом“, да за мене нема много разумевања и помоћи у оквиру система.
Ако сам ја лоше проценила животног сапутника, дошла у неповољну и трауматичну брачну и породичну ситуацију и одлучила да се разведем и сама бринем о свом детету, и људи из Центра су такође бирали животни позив и запослење и за очекивати је да се у складу с тим и понашају. Они такође имају одговорност: према људима који им се обраћају за помоћ. Верујем им да има разноразних људи, питања, случајева и ситуација. Разумем да је захтевно радити с људима и људским судбинама и да им посао није лак. Али, то јесте њихов посао, они јесу оспособљени стручњаци…
Отуд су и бројне притужбе на рад Центара:
У протеклих пет година, на адресу ресорног министарства стигло је више од 4.500 хиљаде притужби грађана на рад центара за социјални рад. Од 2008. године у порасту је број жалби грађана на рад центара за социјални рад, показали су подаци Министарства рада, запошљавања и социјалне политике. Иако се испоставило да је сваки трећи грађанин био у праву, надлежно Министарство до сада је поднело само 14 кривичних пријава. У протеклих пет година нико из Центара за социјални рад није основано оптужен да је тражио или узимао мито, тврде у надлежном Министарству.
(…)
pdf [3 MB]
Оставите коментар