Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Транскрипт говора Јелене Марић на 32. Београдском Ignite-у “Укључи се бр. 3” (29. октобар 2015., Impact Hub, Београд)

Дошла сам да вам испричам једну бајку, а она се зове Carpe Diem. Јунаци те бајке смо мој будући супруг Александар и ја, и наших 100 козица које живе у Србобрану са нама. Ја сам по струци пејзажни архитекта, Александар је правник, а у тренутку у коме смо решили да се бавимо сточарством нисмо имали никаква сазнања о тој области. Знали смо само да желимо да живимо carpe diem, да желимо да имамо могућност да одаберемо емоцију и енергију којом ћемо се окружити. А козе су животиње које некако најмање очекују и јако су захвалне за све што добију, сва уложена љубав вам се вишеструко врати.

У том првом тренутку заиста нисмо имали подршку, говорили су: “Побогу, па нисте ваљда завршавали факултете да бисте чували козе?!” Манастир Ковиљ је у то време продавао своје стадо, а када смо се нас двоје тамо појавили, били су убеђени да смо дошли да први пут у животу видимо како коза изгледа. Били су у великом шоку кад смо рекли: “Купићемо све!” И ми смо били у шоку кад су те козе стигле код нас, јер смо били потпуно неспремни! Прве вечери смо имали прво јарење и оно није прошло добро, угинуло нам је једно јаре. Били смо очајни: “Ми емотивно нисмо за ово и нећемо то више да радимо” – а радили смо тај један дан – “не можемо ми ово никако, ма какви…” Сутра нам се родило ново јаре, жива и здрава девојчица, и онда су сви плакали: “Све је у реду, ипак је добро.”

Било је ту много изазова. Деси вам се да апарат за мужу престане да ради за Први мај и онда треба ручно да помузете 100 коза. Музли смо их цео дан и таман кад се завршила јутарња мужа, већ је могла да почне вечерња! Наш први сир смо направили на малом шпорету, у једној шерпици коју смо купили на пијаци и тако је све почело. Ја сам ноћу правила сир, а преко дана сам радила посао којим сам се тада бавила. У то време се појавио конкурс Фондације “Ана и Владе Дивац”, на коме смо добили наш први дупликатор, машину за прераду млека; након тога је био пројекат Пољопривредног факултета у Новом Саду и Покрајинске владе, па затим и “Покрени се за посао” компаније Philip Morris… Захваљујући свима њима и нашем ангажовању, Carpe Diem данас има своју млекару по HACCP стандарду.

Carpe Diem је поносни носилац златних медаља Сајма пољопривреде у Новом Саду, као и признања „Најбоље из Србије“ за 2014. годину. Carpe Diem је излагао своје производе на EXPO сајму у Милану ове године, а сада се налази у највећим маркетима, на рафовима Метроа, Арома маркета, Univerexporta итд. И све то за само годину дана!

За нас је врхунац био када смо имали једну жену која је код нас куповала јако велике количине сурутке, али није желела да каже за шта је користи. Испоставило се да је нашу сурутку пила како би свој организам припремила за вештачку оплодњу. Не постоји ништа веће од тога да вам неко каже да користи оно што сте својим рукама направили у нади да ће да зачне нови живот! Тек када је та жена дошла код нас и рекла нам да је остала у другом стању, да нам се захваљује и мисли да смо ми много заслужни за то, тек тада смо разумели на ком смо задатку сви заједно. Плакали смо, јер смо схватили да наше козице праве нешто што је здравље, пола храна – пола лек, а да смо ми само једна квачица која треба да то што козе произведу од њих доведе до некога ко је као та жена, ко је сву своју наду уложио у нешто што је важно. Није битно да ли је то плацебо ефекат или нешто друго – та жена је затруднела и дошла је да нам каже: “Хвала што сте ми помогли, мислим да сте ви за то заслужни.” Заиста не постоји ништа веће од тога. И хвала универзуму што нам дозвољава да живимо ову нашу бајку.

***

32. Београдски Ignite “Укључи се 3”, посвећен обележавању Међународног дана борбе против сиромаштва и теми социјалног укључивања, одржан је 29. октобра 2015. године у простору Impact Hub-а (Македонска 21) у Београду, у организацији Тима за социјално укључивање и смањење сиромаштва Владе Републике Србије и Удружења „Србија у покрету“.

Десет сјајних и инспиративних говорника је и овог пута, уз превод на знаковни језик и у простору који испуњава стандарде приступачности, у петоминутним наступима представило шта за њих значи социјално укључивање. Тако је публика могла да сазна: како у Србији изгледа живот са HIV/AIDS; да ли наше друштво прихвата особе које су промениле пол; да ли је кретање помоћу колица препрека за активан живот; како својој породици изградити дом сопственим рукама; како кроз самозапослење стићи до посла који се воли; како музика може да помогне у оснаживању младих; како свако од нас може помоћи избеглицама које пролазе кроз Србију; како инклузивним образовањем подржати професионални развој особа с аутизмом; да ли је могуће водити активан живот и након 60. године живота.

Јелена Марић је пејзажни архитекта по струци. Идеју о гајењу стада од 100 коза и преради млека спровела је у дело. За само годину дана, њен бренд Carpe Diem – створен на малом имању у Србобрану – понео је престижну награду “Најбоље из Србије 2014”. Јелена верује да сваки човек поседује особине и квалитете неопходне за остваривање великих циљева.