Влада Републике Србије
Пише: Сњежана Јолић (Блог о социјалном укључивању)
Сви се запитамо понекад да ли имамо предрасуде. У првом тренутку вероватно помислимо „Ма не, ја сам добра оссоба, прихватам све људе…“. Међутим, вероватно је свако од нас видео на улици људе који просе. Прва ми је тада прва помисао „Јао Боже, опет ће да досађују и круже; па што не раде; како могу?“, а онда схватим, да ја те људе и не познајем, и да ме по мало плаше.
Питам се, зашто је то тако? Зашто, макар и подсвесно осетимо страх? Зашто унапред судимо о људима које не познајемо? Чак и стварамо о њима став, градимо своје мишљење за које скоро тврдимо да је тачно и исправно. На неки начин, размишљамо по шаблону.
Једном приликом, док сам шетала по Кнез Михаиловој улици и лагано разгледала излоге задубљена у неке своје мисли, пришао ми је дечак од неких 6-7 година, и упитао ме је имам ли ситног новца да му дам. Онако, на брзину сам скоро одбрусила „Немам“ и окренула се на другу страну. Погледала сам га, а он је сео у ћошак, и онако дечије тужно уздахнуо. Било ми га је жао кад сам га видела онако тужног. Пришла сам му, представила се и упитала га како се он зове. Позвала сам га на сладолед, на шта је он развукао лице у велики и леп осмех. Погледао ме је са неверицом. Продавачица нас је погледала са помало сажаљења, мало гађења и мало чуђења. Ко зна шта јој је прошло кроз главу кад нас је видела заједно, ја у колицима и дете које ту свакодневно проси. Насмешила сам се и само јој рекла „Недајте да вас изглед превари“. Појели смо сладолед, а онда смо отишли до оближње продавнице где сам му купила нешто хране и најнужније ствари.
Схватила сам тада да, иако се цео живот, и на разне начине, борим против предрасуда, и иако сам мислила супротно о себи, у ствари имам пуно предрасуда. Као особи са хендикепом, већ ми је постаоло уобичајено да људи, баш као и жена која је продавала сладолед, гледају у мене са пуно предубеђења о мом животу, и са још више предрасуда. Ја сам се цео живот сусретала са препрекама и предрасудама. Али, као што видимо, нико на њих није имун. Мало место као сто је Книн, у коме сам одрастала, обицно живи неким својим затвореним животом, испуњен многим предрасудама, а предрасуде су по мени највећа баријера коју у животу треба прећи.
Да ли се сада преиспитујете како ви доживљавате друге људе? Да ли схватате колико смо спремни да унапред судимо о људима о којима тако мало знамо? Да у ствари још пуно треба да учимо?
Са предрасудама се особа са хендикепом суочава на свим пољима. Већина вас посматра са становишта шта не можете, а не колике су вам могућности, колико желите и шта све знате. Кад крене у школу, друга деца и наставници већ имају неко своје виђење ко сте и колико можете иако још ни сами нисте упознали свет. Кад желите да радите, опет добар део послодаваца мисли да у таквог радника не вреди улагати и да ће му због хендикепа донети само више трошкова него добити, и да вероватно и нису довољно едуковани за обављање посла за који конкуришу. Наравно, то никад неће признати, али је зато широка палета ситних изговора увек на располагању.
У нашем друштву углавном влада мишљење да су људи са хендикепом асексуални. Да им не треба нити желе секс, љубав, брак, породица и све што иде са тим. Већина особа са хендикепом и сама се повинује овим предрасудама и стереотипима и просто скоро ниста и не чини да покаже како су и они друштвена бића са свим друштвеним потребама као и они који гаје предрасуде. Живе у свом свету вечно у себи патећи и наравно, као последица те патње, пуни фрустрација што не могу остварити везе и сексуалне односе. Ипак, део људи са хендикепом се свим силама бори да живи један нормалан живот. Неки имају више, неки мање успеха. Пуно је препрека, неуспелих покушаја, осуђивања њихових партнера/каод стране околине, исмевања, јавног изругивања… и слично.
(…)
Текст “Предрасуде” Сњежане Јолић у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар