Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Отварањем Поглавља 24 – Слобода, безбедност и правда која спада у такозване високе политике једне суверене државе, отвара се веома важан процес и за земљу кандидата и за саму Европску Унију. Поглавље 24 биће посебно занимљиво за приступање наше државе и других земаља Западног Балкана ЕУ због условно речено, репутације нестабилности у региону, али и због скорашњих искустава након проширења на Бугарску, Румунију и Хрватску. Искуство је показало да су реформе система правосуђа и унутрашњих послова некада и теже од усвајања правних тековина (acquis) и интегрисања у економски систем ЕУ, као и да раније усклађивање и боља припремљеност држава кандидата даје ефикасније резултате након приступања.

Ауторке: Соња Тошковић и Лена Петровић, правне саветнице у Београдском центру за људска права које су од 2012, уз подршку UNHCR-а, ангажоване на пројекту “Пружање правне помоћи тражиоцима азила у Србији”.

Тема имиграције је постала кључно политичко питање у многим државама чланицама ЕУ захваљујући екстремно десним политичким партијама које су имигранте доживљавале као претњу домаћем начину живота и економском развоју ЕУ. То је између осталог утицало на европске лидере да покрену преговарање о заједничким мерама које се могу предузети у области миграција, прекограничног криминала, политикама азила, правилима којима се регулише прелазак и контрола спољних граница. С обзиром на велики број људи који је тражио међународну заштиту у оквиру земаља ЕУ, државе чланице су одлучиле да развију заједничку политику азила. На Европском самиту одржаном 1999. године шефови држава чланица ЕУ, одлучили су да се започне са успостављањем Заједничког европског система азила (Common European Asylum System, CEAS). Наредних пет година, дошло је до хармонизације, односно усвајања низа минималних стандарда у области азила, усвојена је такозвана Даблинска уредба која дефинише под којим условима је држава чланица одговорна за спровођење поступка азила, основан је Европски фонд за избеглице, и најзад усвојен је и План за политику азила, који успоставља правац даљег развоја из ове области.

Република Србија је ратификовала бројне међународне уговоре који је обавезују да пружи уточиште странцима који напуштају своје земље порекла услед основаног страха од прогона због своје расе, вере, националности, припадности некој социјалној групи или политичких мишљења као и у чијим се земљама порекла систематски крше људска права или им у тим земљама прети смртна казна, нечовечно или понижавајуће поступање или кажњавање. Поред најважније Женевске конвенције о статусу избеглица из 1951. и додатног Протокола из 1967. Србију обавезују и други универзални и регионални међународни уговори за заштиту људских права који су на директан или посредан начин од значаја за заштиту права тражилаца азила. Србија је као страна уговорница поменутих међународних докумената у обавези да усвоје законодавство унесе одговарајуће одредбе и да донесе одговарајуће акте како би своје законодавство уподобила међународним обавезама.

Право на уточиште је гарантовано и чланом 57. Устава Републике Србије док је поступак азила уређен Законом о азилу који је ступио на снагу 1. априла 2008. године. Закон о азилу је усвојен у циљу спровођења Споразума о стабилизацији и придруживању који у члану 82 предвиђа сарадњу између Србије и Европске заједнице у области азила и миграција која ће бити усредсређена на спровођење националног законодавства како би се достигли стандарди из Конвенције о статусу избеглица из 1951. године и Протокола о статусу избеглица из 1967. године ради обезбеђења поштовања начела забране протеривања, као и осталих права тражилаца азила и избеглица.

Према Закону о азилу, азил је право на боравак и заштиту које има странац коме је на основу одлуке надлежног органа који је одлучивао о његовом захтеву за азил у Републици Србији одобрено уточиште или други облик заштите предвиђен овим законом.

Од ступања на снагу Закона о азилу уочени су бројни недостаци како у самом тексту Закона тако и у његовој примени у пракси. Те недостатке су посебно истицали Канцеларија UNHCR у Београду, невладине организације и Европска комисија. Према оцени Европске Комисије у извештају о напретку за 2013. годину Србија мора да учини додатне напоре како би обезбедила поштовање тражилаца азила.

Првостепени поступак азила спроводи Одсек за азил који је у саставу Управе граничне полиције. Канцеларија за азил која је према Закону о азилу предвиђена као орган који води првостепени поступак никада није формирана. Одсек за азил нема довољне капацитете да благовремено спроводи поступка за све људе који у Србији траже азил нити су службеници Одсека довољно обучени у области избегличког права. Томе у прилог говори и чињеница да је од почетка примене закона 2008. године 11.795 лица изразило намеру да тражи азил у РС, а од тога је свега 5 лица добило избеглички статус.

Смештајни објекти за тражиоце азила су такође преоптерећени, тако да су током претходне три године тражиоци азила у пар наврата морали да спавају у шумама око центара за смештај, услед чега је овим људима практично онемогућен и приступ поступку азила. Србија није усвојила никакав план интеграције за људе којима је додељен азил, тако да се у пракси азил практично своди на толерисање боравка у Републици Србији. Без плана и координације међу надлежним актерима у систему азила, отварају се нови центри за азил који нису у функцији поступка азила. У новоотвореним центрима за азил у Тутину и Сјеници који су почели са радом децембра 2013. године поступак азила се не спроводи јер Одсек за азил нема средства да редовно одлази у ове центре како би тамо спроводио службене радње, будући да је седиште Одсека за азил у Београду. Тражиоци азила и лица којима је додељен азил имају тешкоће у остваривању права која им гарантује Закон о азилу.

Сви ови фактори одвраћају тражиоце азила да перципирају Србију као земљу која може да им пружи уточиште и из тог разлога највећи број тражилаца азила одлази из Србије у земље ЕУ пре окончања поступка азила. Нефункционалност система азила је и последица неодговорне миграционе политике Владе Републике Србије што се најбоље може видети у инсистирању носиоца јавних функција на томе да је Србија само транзитна земља за тражиоце азила који се у њој „само одмарају“ на путу до земаља чланица ЕУ.

Као резултат Скриниг извештаја за Поглавље 24 (Правда, слобода и безбедност) Европска комисија је истакла да ради усаглашавања са европском правном тековином (acquis) Србија мора да обезбеди приступ поступку азила свим тражиоцима азила, независно од тога да ли има довољно места у центрима за азил, да изгради капацитет надлежних институција и унапреди њихови сарадњу као и да обезбеди примену Закона. Предвиђајући да ће Србија ускоро постати земља дестинације тражилаца азила, Србија мора да изгради смештајне објекте за тражиоце азила са адекватним условима, посебно када су у питању малолетни тражиоци азила без пратње родитеља или друге рањиве групе.

Неопходно је формирати обједињену базу података о идентитету тражилаца азила а службеници Министарства унутрашњих послова треба да буду обучени за рад са таквом базом. Треба осигурати да та база буде компатибилна са EURODAC (база земаља чланица ЕУ). Потребно је и да судије Управног суда, који је надлежан да ревидира коначне одлуке у поступку азила, добију експертизу у области избегличког права. Такође, ЕУ је истакла да је потребно спроводити адекватан план интеграције странаца који уживају међународну заштиту, која би подразумевала курсеве језика и укључивање у тржиште рада. Ради решавања свих ових питања Србија треба да усвоји акциони план. Акциони план треба да обухвати и успостављања мерила за усаглашавање српког законодавства у области азила са европским acquis-јем као и механизме за праћење примене Закона у пракси.

Када Србија постане чланица ЕУ имаће приступ фондовима ЕУ за азил, миграције и интеграцију.

О ауторкама: Соња Тошковић и Лена Петровић су, осим заступања тражилаца азила, редовног посећивања центара за азил и праћења стања у области азила у Србији, активно радиле на изради предлога измена Закона о азилу који су организације цивилног друштва поднеле Министарству унутрашњих послова и учествовале у обуци припадника граничне полиције, судија и организација цивилног друштва. Поред права на азил дужи низ година баве унапређењем, заштитом, извештавањем и образовањем у области људских права.

Извор: www.euractiv.rs

Фото: Бета