Влада Републике Србије
Пише: Петар Стојановић (Блог о социјалном укључивању)
У претходном тексту било је речи о томе како радни текст Закона о бесплатној правној помоћи одређује круг корисника овог веома важног права. Да се подсетимо: предвиђена су два вида правне помоћи – примарна и секундарна – при чему ће примарна бити бесплатна за све, независно од материјалног стања или личних својстава корисника, док ће се право на секундарну правну помоћ признавати само лицима која испуне услове из члана 9. став 2. Закона.
Дакле, право на бесплатну примарну правну помоћ имаће целокупно становништво, док ће секундарна бити пружана само лицима која испуњавају услове у погледу следећих околности:
1.) материјално стање тражиоца и чланова његовог домаћинства;
2.) обавезе поштовања интереса правичности;
3.) обавезе које проистичу из потврђених међународних уговора Републике Србије.
Интерес правичности као услов за остваривање права на секундарну правну помоћ је веома добар институт, који омогућава правну заштиту у најосетљивијим случајевима, независно од испуњења других услова. У радном тексту Закона о бесплатној правној помоћи интерес правичности обухвата скоро све критеријуме установљене пресудом Европског суда за људска права, у познатом предмету „Airey v. Ireland“ из 1979. године (представка бр. 6289/73). Обавезе које проистичу из међународних уговора омогућавају правну помоћ још у неким случајевима. Међутим, погледајмо мало детаљније први услов, тј. материјално стање тражиоца и чланова његовог домаћинства.
Члан 10. радног текста Закона формулисан је на следећи начин:
„Право на бесплатну секундарну правну помоћ има физичко лице које с обзиром на своје материјално стање и материјално стање чланова свог домаћинства, не би могло да плати трошкове пружања правне помоћи без угрожавања сопственог издржавања и издржавања чланова свог домаћинства, као и лица која је по закону дужно да издржава.
Под члановима домаћинства у смислу става 1. овог члана, подразумевају се супружници, ванбрачни партнери, деца, усвојеници, као и други сродници који живе у заједници са тражиоцем односно које издржава.
Основ за утврђивање материјалног стања чине: право својине на покретним и непокретним стварима, редовна и повремена примања, као и други приходи тражиоца у тренутку подношења захтева.
Сматра се да је материјално стање тражиоца угрожено у смислу става 1. овог члана, ако је тражилац корисник услуга социјалне помоћи на основу одлуке надлежног органа у складу са прописима који уређују права из области социјалне заштите, или ако просечни месечни доходак по члану домаћинства тражиоца не прелази двоструки износ минималног нивоа социјалне сигурности, као и ако се утврди да нужни расходи тражиоца премашују приходе.
Приликом утврђивања материјалног стања тражиоца не узимају се у обзир приходи и имовина чланова породице који у предмету за који тражилац подноси захтев за бесплатну правну помоћ, наступају као супротстављене странке у поступку“.
Дакле, према одредби члана 10. став 4. радног текста Закона, сматра се да је материјално стање тражиоца угрожено уколико 1.) тражилац користи услуге социјалне помоћи; 2.) просечни месечни доходак по члану домаћинства тражиоца не прелази двоструки износ минималног нивоа социјалне сигурности; 3.) нужни расходи тражиоца премашују приходе.
Услови под 1. и 3. су неспорни. Међутим, шта то заправо значи „ако просечни месечни доходак по члану домаћинства тражиоца не прелази двоструки износ минималног нивоа социјалне сигурности“? Колико то тачно износи у новцу?
(…)
Текст “Претпоставка угроженог материјалног стања као услов за правну помоћ” Петра Стојановића у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар