Влада Републике Србије
Пише: Надежда Сатарић (Блог о социјалном укључивању)
Знамо да демографски спадамо у старе земље са просечном старошћу становништва од 42,2 године. Знамо да се број самачких старачких домаћинстава драматично повећава од пописа до пописа становништва. Тако се њихов број готово дуплирао у последњих 20 година, од 1991. када их је било 158 хиљада (6,5%) до 278 хиљада (11,2%) у укупном броју домаћинстава у Србији на Попису из 2011. године. Скоро половина старијих људи, па и оних који живе у самачким, старачким домаћиствима живе у руралним, односно сеоским срединама.
Посебно је велики изазов када ти људи дођу у ситуацију беспомоћности а тамо нема у најближем окружењу млађих који би им се нашли при руци и који би им помогли. Колико и како у тим ситуацијама реагује држава и друштво у целини?
Немамо релевантних показатеља о томе, али из онолико података колико имамо, може се закључити да држава нема прави одговор на ова питања и изазове у вези са растућом демографском кризом.
Из годишњих извештаја центара за социјални рад (ЦСР) у Србији, примећујемо да су од 2012.године издвојили као посебно ризичну групу старијих, управо оне који живе у старачким и самачким старачким домаћинствима. Тако је у 2012.години, од укупно евидентираних 38.608 ових домаћинстава која су се обратила њима за неки вид помоћи, већина њих, односно, 25.061 (61%) су из сеоских средина.
Констатовали су да је у тој групи старијих корисника ЦСР „више тешко здравствено угрожених корисника који живе на селу, него оних који живе у градским насељима“ и констатују да су им мање доступне услуге у заједници.
Од развијених услуга у локалним заједницама, највише је управо и развијена услуга помоћ у кући за старе. У тој, 2012., по подацима из Студије „Мапирање услуга социјалне заштите у надлежности локалне самоуправе“, ова услуга је постојала у 122 локалне заједнице и њу је користило14.635 особа старих 65 и више година (1,3% од укупне популације старијих), од којих више оних који живе у градским срединама. Према истраживањима организација цивилног друштва (ОЦД), свакој петој старијој особи од 65 година (20%) је потребан неки вид подршке за самостално живљење и функционисање у својој кући/стану и локалној заједници.
За старије из сеоских средина, подршка за живот у кући има већи значај, јер они, углавном, немају никога близу на кога се могу ослонити, немају централно грејање, често немају ни продавницу ни пошту у селу, здравствене станице су удаљене, апотеке и банке још даље, тако да они не могу лако да купе намирнице, плате комуналије, подигну пензију, оду до лекара…
Организовање услуге помоћи у кући испоставило се да скупље кошта јер геронто домаћица треба да пређе поприличне раздаљине од једне куће до друге, и то често пешице, па јој и не остаје пуно времена за саму помоћ у кући старом или њему/њој треба и друга врста подршке коју геронто домаћица, заправо, и не може да пружи.
У неким локалним заједницама, организације Црвеног крста, попут оних у Крагујевцу и Трстенику, организују волонтерске акције повременог одласка у сеоске средине, где једнократно помажу старијима (мере крвни притисак, донесу лекове, потребне намирнице, беру малине, покосе траву у дворишту…), али то није довољно.
Отуда често најстарији када дођу у стање беспомоћности остају на цедилу а посебно они који немају пара, па како кажу „мру како знају и умеју“.
У Бачкој општини Мали Иђош у Војводини, геронто службу су основали 2008.године, и њом су покривали и две сеоске заједнице – Ловћенац и Фекетић. Све је почело пројектно, у сарадњи са Царитасом суботичке бискупије који има богато искуство у развоју и пружању услуге кућне неге и помоћи у кући. За две године функционисања, схватили су да им медицинске сестре и геронто домаћице нису довољне за подршку старијима из сеоских средина. Њима су биле потребне и поправке у кући и око куће, послови у дворишту и башти, чишћење снега, припрема огрева, превоз до здравствених установа и сл.
По примеру добре праксе из Мађарске, геронто служба у Малом Иђошу је допуњена сеоским домаћином.
(…)
pdf [3 MB]
Оставите коментар