Влада Републике Србије
Пише: Миодраг Почуч (Блог о социјалном укључивању)
Саветовање надлежних о томе како да обезбеде приступачност јавних објеката може бити често напоран посао, без икаквих гаранција на успех. У пракси, то обично изгледа овако…
– Види, били су нам недавно родитељи „деце с посебним потребама” којима смо објаснили да их не уписују у нашу школу, јер не могу овде ући. Сад они, молим те, кренули да ми праве проблеме, кажу тужиће и мене и школу за дискриминацију, зваће чак и омбудсмана па ће се и њему жалити… као да сам им ја крив због деце.
– Али, на основу Закона о образовању и Закона о планирању и изградњу, Ви јесте надлежни за школу, која је уједно и јавни објекат, те сте дужни да обезбедите приступ свима. Уосталом, није проблем у „њима” него у неприступачности објекта.
– Ма знам ја то све, али што сад морају баш у ову школу кад има других, специјалних за њих?!
– Не заборавите да свако има право да упише ону школу коју жели – то је право на избор!
– Ма јесте, али не могу ја то све сад преко ноћи променити.
– Преко ноћи не можете, али нису ни захтеви за повећање приступачности јавних објеката „од јуче”. Можда је о томе требало размишљати раније.
– То нек’ питају претходног директора…. Него, можеш ти мени рећи шта ја сад да урадим да то буде, како то кажеш – приступачно?
– Најпре је потребно да другачије схватите проблем. Треба да знате да се приступачност односи на СВЕ људе и да када обезбеђујете приступачност у простору, онда то значи да објекат одговара потребама СВИХ људи, СВИМ потенцијалним корисницима школе. Дакле, и деци и запосленима и родитељима, као и бабама и дедама који долазе на школске приредбе, те грађанима који гласају на изборима у Вашој школи. Да би се то урадило, морате да имате јасну одлуку и посвећеност колектива настојању да обезбедите приступачност.
– Имамо ми добру вољу, али немамо паре! Немају ни они из Министарства да нам дају… кажу, нема!
– Саветујем Вам да, за почетак, урадите „елаборат о испуњавању стандарда приступачности”, односно „план приступачности” објекта. То је, заправо, документ који се састоји из неколико елемената: најпре, анализе свих законских одредби које установа треба да испоштује. Затим, „ревизије приступачности”, то јест анализе и идентификације СВИХ врста баријера у објекту било да су физичке, комуникацијске или услужне. После утврђивања постојећег стања, које се документује фотографијама, следи предлог мера за спорне делове. Како је обезбеђивање потпуне приступачности јавног објекта „процес“, који не може бити реализован једном интеревенцијом, потребно је да дефинишете приоритете – шта у којој фази треба урадити. Тек онда следи предмер и предрачун радова, односно колико ће свака предвиђена интервенција да кошта. Њиме се утврђује и за које сегменте су потребни посебни пројекти. На пример, уколико се ревизијом утврди да је потребно адаптирати улаз, тоалет или, можда, уградити лифт, онда се за те елементе, независно од елабората, сачињавају одговарајући технички пројекти и прикупљају потребне дозволе. Елаборат је, дакле, Ваш „план пута” помоћу којег ћете утврдити годишњи буџет или вредност инвестиције, да бисте, временом, на основу добро осмишљеног плана, у неколико фаза, обезбедили потпуну приступачност објекта.
– Ооооо, па то је озбиљан посао. Ако се све тако ради како наводиш, мора да је много скупље, него ако…
– Управо супротно! Добар план је пола посла, али, уједно, и јефтиније, јер сте анализирали СВЕ проблеме с аспекта приступачности у целом објекту и сагледали СВЕ опције за побољшање приступа. С друге стране, ако немате ревизију приступачности, ако радите „ad hoc”, посежући за различитим монтажно-демонтажним решењима или решењима који задовољавају само једну групу корисника, то ће, дугорочно гледано, бити знатно скупље, јер су тада и грешке чешће. Процес није једноставан, али је једини начин да се посао уради како треба још први пут.
(…)
pdf [3 MB]
Оставите коментар