Влада Републике Србије
Пише: ЛицеУлице (Блог о социјалном укључивању)
Мишко је био човек који је много и несебично помагао људима који су живели на улици. Њихове проблеме и потребе разумео је вероватно боље него било ко други. Разлог делимично лежи у томе што је и сам био један од њих. Мишко је, наиме, био бескућник и један од најважнијих сарадника магазина Лицеулице.
Сретали смо се често, на акцијама сакупљања и дељења помоћи, али и чули телефоном када би се десило да нас неко зове јер му је остало хране на неком дешавању коју не би хтео да баци. Као неко ко је толико дуго био на улици, Мишко је увек знао где и коме је у том тренутку најбоље однети преостали кетеринг. Сви су га познавали. У сваком сквоту, скровишту, у читавом граду. И сви су имали поверења у њега и поштовали га.
Никада му није било тешко да ради са младим људима (од којих је већина одрастала на улици), да их учи да читају и пишу, да сатима пролази са њима кроз (алтернативне) уџбенике, као некада док је био професор историје. За своје старије пријатеље је увек организовао алтернативна склоништа, налазио им послове и кад су заслужили и кад нису. А када њега питаш шта му треба, тражио је само да му доносимо нове књиге.
Организовали смо заједно акције прикупљања помоћи за оне којима је најпотребнија, писао је понекад текстове за Лицеулице, учествовао на трибини у парку на којој је причао о својим искуствима са улице, кувао свој специјални пасуљ на отварању овогодишње Вреве, организовао са нама прву алтернативну туристичку шетњу по „другој страни Савамале“, иницирао акцију са неколико познатих ресторана да заједно дистрибуирамо храну која им преостане сваког дана онима којима је потребно, ретко кад га је мрзело да прича са новинарима о проблему бескућништва у Србији, желео је да то престане да буде табу, да скрене пажњу свима на тај растући проблем.
Никада се није жалио ни на шта. Па ни када се тешко разболео. Ни тада није захтевао ништа што би одударало од скромног начина живота какав је иначе и водио. До самог краја је био посвећен томе да помаже другима, иако је њему помоћ можда била и потребнија. Управо тако желимо и да га се сећамо.
(…)
Текст “Професор бескућник (Милорад Влачић Мишко, 1953-2014)” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар