Влада Републике Србије
Пише: Петар Стојановић (Блог о социјалном укључивању)
Сингапур је острвска држава у југоисточној Азији, основана 1819. године, као британска трговачка колонија. Стекао је независност 1963. године, и заједно са још неким бившим британским колонијама приступио је Федерацији Малезије, од које се одвојио две године касније. Од малог рибарског насеља, преко значајне британске луке, Сингапур је постао једна од економски најразвијенијих земаља света. Конкретније, Сингапур се сматра другом најслободнијом привредом у свету, једна је од земаља са најнижим нивоом корупције, заузима седмо место по бруто друштвеном производу по глави становника, на четрнаестом је месту по нивоу извоза, док у том граду-држави послује око седам хиљада мултинационалних корпорација, и три хиљаде компанија из Кине и Индије.
Са друге стране, Сингапур има свега 5,4 милиона становника (налази се на 166. месту на свету) и заузима површину од свега 697 квадратних километара (једна је од најмањих земаља на свету, па заузима 192. место).
У чему се, онда, налазе разлози за успех ове земље?
Четири фактора успеха
Ли Куан Ју, први премијер Сингапура, који је остао на тој позицији тридесет година, а укупно пола века на различитим функцијама у врху власти, даје следећи одговор:
„Способне вође, меритократија, иста правила игре за све и енглески као радни језик“.
„Отац Сингапура“ тврди да су то четири главна разлога зашто је територија којом је управљао постала космополитски град, са једном од најјачих привреда на свету.
1959. године, када је Ли Куан Ју преузео кормило ове острвске државице, приход по глави становника износио је 400 долара, док данас премашује 60.000 долара. Према томе, могуће је да ова четири начела не представљају утопијску идеју, већ стварни рецепт за успех.
Као што смо видели, један од четири разлога за успех Сингапура јесте меритократија, која је неодвојива од фактора способних вођа и истих правила игре за све. По речима Оца Сингапура:
„Ништа од овога не би било могуће без изузетно јаке владе, коју су чинили најспособнији, најснажнији и најпосвећенији лидери“.
А како најспособнији долазе на лидерске позиције?
„Људи долазе тамо где јесу на основу својих заслуга, а не веза, непотизма или корупције. Из тог разлога сви су способни и компетентни“.
У једној реченици, ово је суштина меритократије.
Меритократија
Меритократија (лат. mereo – заслужити) није прецизно дефинисан појам, али је неспорно да се заснива на начелу једнаких могућности, односно на осигуравању да се напредовање појединаца, и у ширем смислу социјална покретљивост, темеље искључиво на заслугама људи, а не на привилегијама које су засноване на сродству, пријатељским везама и сличним факторима.
Дакле, меритократија јесте супротност непотизму, у којем није важно какав је појединац, већ ко су му сродници, затим кронизму, у којем такође није важно какве квалитете има конкретна особа, већ ко су јој пријатељи, затим дискриминацији, у којој поново нису битне способности појединца, већ његова националност, вероисповест, пол, и томе слично, а суштински се разликује и од једног од видова политичке корупције, где опет није важно какви сте, већ којој партији припадате.
(…)
pdf [3 MB]
Оставите коментар