Влада Републике Србије
Породица Соње Поповић морала је да оде из Ђаковице 1999. године. Захваљујући гранту почела је да гаји парадајз у пластеницима
Пројекат „Мали грантови за интеграцију избеглица и интерно расељених лица” финансира се из приступних фондова Европске уније, кофинансијер је CARE Немачка Луксембург а спроводе га CARE Србија и „Protecta” из Ниша. Циљ пројекта је да олакша људима који су напустили своја огњишта да се послом интегришу у нове заједнице.
У Србији живи 74.500 избеглих и 200.000 интерно расељених лица. То нашу земљу поставља на неславно прво место у Европи и 13. у свету. У последње две године, последице светске економске кризе додатно су утицале да се управо најсиромашнији нађу први на удару.
Захваљујући пројекту „Мали грантови за интеграцију избеглица и интерно расељених лица” који спроводе CARE Србија и “Protecta” из Ниша, 93 породице Нишавског, Пчињског и Пиротског округа добиле су шансу да се финансијски осамостале.
– Пре добијања мини грантови у износу до 2.000 евра, корисници су прошли обуку писања бизнис планова. Такође, стручњаци су дали своју процену о перспективи и одрживости, што овај пројекат подразумева и пружа наду да ће се ови људи интегрисати у средине где су дошли – објашњава Весна Јовановић, руководитељка пројекта. Вредност двогодишњег пројекта који је стартовао фебруара 2011. износи око 480.000 евра. Средства су обезбеђена из приступних фондова Европске уније, а кофинансијер је CARE Немачка Луксембург.
Одабрани корисници – а на почетку се пријавило три пута више од предвиђеног броја – прошли су неколико различитих фаза селекције. – Економски стручњаци су процењивали написане бизнис планове како би и корисници, али и ми, били сигурни да послови за које су се одлучили имају одрживост, наставља Весна Јовановић и додаје да су до 93 лица, којима је помогнуто да започну породични посао, оснују занатску радњу, или региструју пољопривредно газдинство, дошли након детаље анализе социјалних карата, одрживости…
Донације су биле у виду средстава, алата, репроматеријала, машина и уређаја, сточне хране… Нико није добио новац, већ „алат” за наставак или започињање посла.
Статистика пројекта указује да је 45,83 % грантова уложено у пољопривреду, 38,54 % у услужне делатности, 12,5 % у занатске радње, а 3,13 % у друге видове производње.
Дејан и Сања Лазић завршили су факултете – он електронику, она географију; док нису отворили посластичарску радњу, млади супружници, родитељи четворогодишњег сина, били су незапослени
Људи који су били примаоци разних врста помоћи сада праве гипсане фигуре, узгајају козе, узгајају поврће у пластеницима, баве се аутомеханичарским послом, пружају књиговодствене услуге, производе колаче… Живе од свог рада!
Следећи корак, додаје Весна Јовановић, јесте њихово умрежавање. – Формирали смо мини-кластере сродних делатности, да би им се олакшао наступ на тржишту. У току је и интензиван рад на обезбеђивању маркетиншке подршке. Покренуће се сајт са линковима на свако појединачно газдинство или радњу. Све у циљу да се финансијски осамостале и социјално равноправно интегришу, закључује наша саговорница.
Соња Поповић је самохрана мајка и 1999. године морала је да напусти Клину на Косову и Метохији. – Радила сам као матичар у општини Ђаковица. По доласку у Ниш, било је јако тешко наћи посао. Радила сам на црно код приватника за минималну плату. У оквиру овог пројекта одлучила сам се на производњу поврћа у стакленику.
Посадила је парадајз и сада очекује прву бербу. – Ово је први посао који радим са радошћу од када сам отишла од куће, признаје ова млада жена. – Није лако, али другог избора немам. Кћерка ми је завршила осми разред, жели да упише Медицинску школу. О пољопривреди сам знала нешто мало, јер сам као дете у породици помагала баки и деки.
Соњин пластеник је 35 x 8 метара, баш као и њене комшинице Биљане Ђокић чија је породица протерана из села Сливово. Заједно су нашле локацију, регистровале газдинство и читавог пролећа вредно радиле: копале, бориле са вашима, бубама, бринуле о наводњавању. Сада очекују принос од пет килограма по струку.
Драган и Бојана Ускоковић, из села Малче, удаљеном 12 km од Ниша, захваљујући пројекту су добили шест коза, пет прасића, сточну храну… Сада су поносни што од продаје козјег млека, сира и меса могу пристојније да живе
– Још увек не верују кад кажемо шта радимо, додаје Биљанина сестра Бојана. Већ размишљају да после бербе парадајза посаде јесење корнишоне.
Другачију врсту „слатких” брига у вези са послом имају супружници Лазић. У нишком Новом насељу, у Студеничкој улици, захваљујући гранту отворили су посластичарску радњу „Чоколадни сан”.
Обоје су завршили факултете: Дејан електронику, а Сања географију. Немогућност да се запосле натерала их је да се преквалификују. – Супруг је крајем зиме завршио курс за посластичара. Онда смо чули за пројекат, каже Сања. – Купљени су су нам шпорет, два фрижидера, плочасти материјал за полице. Било је страха, неизвесности, питали смо се да ли ћемо моћи, али некако смо кренули. Размишљали смо о локалу у центру, али смо се одлучили за овај део града, јер знамо да има пуно младих парова са децом. Они су сигурни купци.
Задовољни су прометом, али се надају и већем. Све праве по рецептима Дејанове мајке. Он је задужен за декорисање. Једва чекају да проради сајт, а до тада се оглашавају на Фејсбуку. Баке им помажу око чувања четворогодишњег сина. Надају се да ће за шест месеци доћи на „нулу”.
– Ако нам крене, запослићемо радника, надају се.
О проширењу производње већ размишља Драган Усковић. Иза куће у селу Малча, 12 km од центра Ниша, пензионер и глава ромске породице која је живела само од његове пензије увелико зида нове оборе.
– Мора да се ради, животна је филозофија времешног и вредног Драгана.
Желећи да побољша материјално стање, конкурисао је за грант. Добио је шест свиња, седам алпино коза, три тоне сточне хране. Сада продаје млеко, месо, сир…. Док је био у болници, бригу о животињама је водила његова супруга Бојана.
pdf [3 MB]
Оставите коментар