Влада Републике Србије
Пише: Бојана Ружић (Блог о социјалном укључивању)
Радно време је предмет дебате у Европској унији већ деценијама. Од када се у последњих годину дана проширила вест да су у Шведској многи послодавци скратили радно време на шест сати, као и да су поједине локалне самоуправе у јавне службе увеле експериментално радно време од 30 сати недељно са пуном платом, интересовање за ову тему додатно је порасло чак и код нас.
Честе су недоумице које се тичу радних стандарда када се говори о процесу европских интеграција и потребом за изменама радног законодавства у сврху његовог усклађивања са правним тековинама ЕУ. Трајање и организација радног времена спадају у теме чије уређење на европском нивоу није довољно познато домаћој јавности, а регулисани су различитим комбинацијама прописа, укључујући Директиву о радном времену (хрватски превод), као и колективним преговорима на нивоу држава, сектора или предузећа, те преговорима на индивидуалном нивоу.
По питању радног времена нема јединственог модела, нити најбоље праксе коју Република Србија може једноставно преузети. Земљама чланицама дат је оквир са минималним захтевима како би се здравље и безбедност радника заштитили од неповољних ефеката предугог боравка на раду, неодговарајућих дневних, недељних и годишњих одмора, те од негативних последица ноћног или сменског рада које конкретно поставља поменута Директива о радном времену.
Око питања рада, запошљавања и социјалне политике, у процесу преговора потребна је максимална посвећеност и одговорност свих релевантних актера, пре свега учесника у социјалном дијалогу. То су теме које се тичу највећег броја људи и њиховог друштвено-економског положаја. Утврђивање радног времена у овом случају може добро илустровати европски приступ када је у питању један сегмент из овог домена.
ОСНОВНЕ ГАРАНЦИЈЕ
Према Директиви о радном времену недељно трајање радног времена не може прелазити 48 сати укључујући прековремени рад. Тако на пример у Француској имамо радну недељу од 35 часова, док се Велика Британија изборила за тзв. “opt-out” шему по којој радници могу с послодавцима да договоре и другачије аранжмане, па радна недеља траје и преко 48 сати.
Минимални недељни одмор је 24 часа у континуитету као додатак на загаратновани дневни одмор од 11 сати, а дневна пауза је обавезна уколико је радник на послу дуже од 6 сати.
Директива гарантује најмање 4 недеље плаћеног годишњег одмора, као и посебну заштиту за ноћни рад. Предвиђена су и посебна правила за одређена занимања у специфичним секторима, дакле уз врло мало одступања ова директива се примјењује на све секторе (јавни и приватни) и на све раднике.
ИНСТИТУЦИОНАЛНО УРЕЂЕЊЕ
Препозната су четири система уређења радног времена. Прилагођено прописани или преговарачки систем важи у више од две трећине држава чланица, а оба подразумевају учешће социјалних партнера у утврђивању радног времена. У прилагођено прописаном систему законодавство има доминанту улогу у уређивању стандарда радног времена, али они се често прилагођавају кроз колективне преговоре или договоре на различитим нивоима. Код преговарачких, стандарди су углавном одређени колективним уговорима, најчешће на нивоу сектора који се могу допунити преговорима на нивоу предузећа у вези с питањима организације радног времена.
Потпуно прописани системи, где законодавство обухвата већину радника, а колективно преговарање и уговори који се примењују на трајање или организацију радног времена су ретки, постоје у осам држава чланица. То су државе средње и источне Еуропе које су ушле у Еуропску унију 2004. године или након 2004. у којима су структуре колективног преговарања слабије (Бугарска, Естонија, Летонија, Литванија, Мађарска, Пољска, Румунија и Словенија).
Систем карактеристичан искључиво за Велику Британију је једнострани, где законодавство готово да нема улогу у одређивању стандарда радног времена, структуре преговарања веома су децентрализоване, а трајање и организација радног времена углавном су наведени у појединачним уговорима о раду и одражавају услове које послодавци одређују и нуде.
ТРЕНД И УЛОГА СОЦИЈАЛНИХ ПАРТНЕРА
Европска фондација за побољшање животних и радних услова (EUROFOUND), трипартитна агенција Европске уније чија је улога пружање знања из области социјалне политике и политика везаних за рад, недавно је објавила студију „Развој радног времена у 21. веку: трајање рада и његово уређење у ЕУ“.
Према овој студији, у последњих 15 година системи утврђивања радног времена у Европској унији остали су непромењени. Међутим, један видљив тренд у неким државама јесте пренос преговарачке моћи на ниже институционалне нивое. Социјални партнери имају кључну улогу у дефинисању стандарда радног времена, посебно путем колективних уговора који се примењују на нивоу држава, сектора или предузећа. Њихова улога, као и колективно преговарање уопште, доживели су разне промене, посебно од наступања економске кризе.
(…)
Текст “Радно време у ЕУ – преговарање и социјални дијалог као кључ” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар