Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Вукашин Коларевић (Блог о социјалном укључивању)

Питање одговарајућег раног васпитања деце и постојања објеката за основно образовање у руралним срединама је уједно и питање опстанка насеља у њима. Проблем раног васпитања и образовања деце у поменутим подручјима узрокован је неадекватном мрежом образовно-васпитних установа, мањим обухватом предшколским васпитањем услед одлука родитеља, али и слабијим квалитетом наставе основног образовања него у урбаним подручјима.

Неједнака географска распоређеност образовно-васпитних установа у претходних десет година није умањена. Наиме, у наведеном периоду се број предшколских установа (ПУ) и деце обухваћене предшколским образовањем у руралним срединама годишње незнатно мењао (позитивно и негативно), али је данас та промена, просторно гледана, поражавајућа. Од 2010. до 2019. године у руралним подручјима забележено је повећање броја ПУ од 0,7%^[1], док је у предшколско васпитање укључено 1,6% више деце. Са друге стране, на крају 2019. године у урбаним подручјима радило је 48% ПУ више, уз учешће 32% деце предшколског узраста више него у 2010. години. Број основних школа (у виду истурених одељења матичних школа), за десет година смањен је за 10%. Овакав тип установа је најзаступљенији и чини 80% укупног броја основних школа у руралним подручјима. Случајеви оснивања нових матичних школа у руралним подручјима се могу набројати на прсте једне руке.

Иако је Стратегијом развоја образовања до 2020. у Републици Србији изградња нових предшколских установа у неразвијеним и сеоским подручјима установљена као основна мера за повећање обухвата деце раним образовањем и успостављање правичнијег система, евидентно је да се није одмакло ка том циљу. Истина је да обухват деце од 3 до 5 година предшколским васпитањем расте (у 2019. години око 63%), али је овај обухват био забележен у урбаним подручјима и 2014. године при претпоследњем Истраживању вишеструких показатеља од стране РЗС-а и UNICEF-а, док је посматрани показатељ у руралним подручјима био драстично мањи (27%). Овај податак обесхрабрује уколико се зна да је у Истраживању вишеструких показатеља из 2010. године исти фактор износио 28,7%. Деца ромске етничке припадности из руралних насеља су посебно погођена, јер је тек 3,2% њих обухваћено предшколским васпитањем. Увођење бар полудневног предшколског програма за децу од три до пет и по година, које је истеком Стратегије изостало, највише би допринело инклузивном васпитању и образовању деце из мањих средина и ромских насеља. Резултати најновијег Истраживања вишеструких показатеља из 2019. године показују да је то свакако потребно спровести с обзиром да није учињено довољно у отклањању овог проблема (обухват деце од 3 до 5 година предшколским васпитањем у осталим насељима је 45,9%, док је у ромским насељима евидентирано тек 5%).

Проблем укључивања деце у систем раног васпитања, поред проблема доступности (у око 30% случајева), већински је условљен ставом родитеља да има ко о деци да брине код куће (у око 60% случајева). Систем је заказао у едукацији деце, младих, али чини се и старијих. Када се говори о раном васпитању не смемо говорити искључиво о томе ко брине о детету или ко га чува код куће. Детету је у првим годинама живота потребна могућност за игру са вршњацима, дружење, учење (сазнање односно поимање) нових ствари ради потпуног коришћења потенцијала развоја мозга и можданих функција^[2]. Стога је потребно проширити свест о значају предшколског васпитања, као потребе која је комплементарна породичном одгоју детета.

Као резултат неправедног система образовања, у сеоским срединама забележено је значајно осипање деце у вишим разредима основне школе^[3]. Главни разлози јесу непостојање основне школе у месту становања или изостанак организованог и финансијски доступног јавног превоза до школе. У истраживању о изазовима при преласку из комбинованих одељења четвртог разреда у пети разред матичне школе уочено је да су опште препреке при овом процесу: слаба комуникација између директних актера у процесу образовања детета, изолованост комбинованих одељења и слаба сарадња између родитеља и матичне школе^[4].

Осим наведених аспеката основног образовања у руралним срединама, изузетно је важна свест о квалитету наставе у сеоским основним школама. Значајан број деце која похађају наставу у сеоским школама је ускраћен за квалитетну наставу услед комбинованог вида организовања наставе. Овај вид наставе, својствен руралним подручјима, не омогућава учитељима да се адекватно посвете едукацији деце услед одржавања заједничке наставе за више разреда. Осим проблема који овакав вид наставе доноси наставном особљу, представља својеврну неравноправност будући да деца не добијају квалитет наставе који је предвиђен и који се спроводи у боље опремљеним местима и школама^[5]. Квалитет наставе није упитан само за истурена одељења у сеоским срединама, већ и за матичне школе. О томе говоре и резултати националног тестирања, али и извештаји PISA тестирања. При претходном PISA тестирању забележена су лошија постигнућа ђака из основних школа у мањим местима (од 3.000 до 15.000 становника) у односу на њихове вршњаке из урбаних подручја (минимално 11+ поена PISA скора за математичку писменост, минимално 15+ поена PISA скора за читалачку писменост и минимално 10+ поена PISA скора за научну писменост)^[6].

Конвенцијом УН-а деци су загарантована права на игру, образовање, развој личности…

Право на бољу будућност…

Ми, као друштво, али и државна и локална власт, морамо их довести до тог циља… Стагнирање није гушење права, али не представља ни инклузивни развој.

„Правила игре“ се у последњих шест месеци често мењају. Интересује ме како ће се то одразити на сеоску децу и њихову едукацију, уколико знамо да је заступљеност рачунара и заступљеност интернет прикључака у сеоским срединама на значајно нижем нивоу него у градским насељима (за 19,8 и 16,7 процентних поена мање, тј. 61,8% и 70,4%)^[7]. Наговештаји су да ће деца из сеоских средина бити још искљученија, али уместо закључка цитирам проф. др Радомира Лукића:

„За задржавање потребног броја сељака на селу, један од чинилаца је систем школовања. Данашњи систем је у том погледу сасвим противан том циљу. Он школује децу за град. Мора се ограничити ‘општи’ идеалан систем школовања и школовати потребан број деце за село, имајући у виду управо да селу нису потребни само сељаци. За сељаке пак треба установити прикладан систем школовања.“^[8]

———–

[1] devinfo.stat.gov.rs

[2] Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије (2013). Приручник за диверсификацију програма предшколског васпитања и образовања. Digital Art, Београд.

[3] Петовар, Ксенија (2016). Просторна/територијална доступност образовања. Национални конвент о Европској Унији и Фондација за отворено друштво.

[4] Тим за социјално укључивање и смањење сиромаштва (2019). Програм за креирање образовних политика на основу података и резултата истраживања – Зборник истраживачких радова. стр. 46.

[5] Министарство просвете, науке и технолошког развоја (2019). Годишњи извештај о реализацији Акционог плана за спровођење Стратегије развоја образовања у Србији до 2020. године.

[6] Министарство просвете, науке и технолошког развоја (2020). PISA 2018 – Извештај за Републику Србију.

[7] Републички завод за статистику (2020). Употреба информационо-комуникационих технологија у Републици Србији, 2020.

[8] Ненадић, Миле (1997). Нови вид образовања. Просвета, Београд.

***

Текст „Рано васпитање и основно образовање у селима Србије – статистика и стварност” изворно је објављен на Блогу о социјалном укључивању. Остале блогове Вукашина Коларевића можете прочитати овде.

Уколико желите да прочитате и текстове других аутора/ки Блога о социјалном укључивању, кликните на линк.