Влада Републике Србије
Пишу: Милана Лазић, Саша Ђорђевић и Момчило Јањић
Више од седамдесет породица живи у колективном центру у Реснику. Неки од њих су „реадмисанти“ или „повратници“. Људи који су због дешавања 1999. године на Косову побегли у државе западне Европе тражећи азил.
Одбијени су и враћени у Србију.
У колективном центру мрачно је већ неколико година и разлог за то није нестанак струје због неплаћених рачуна као 2011. године. Мрачно је јер „реадмисанти“ траже начина да опстану и живе у „подземљу“. Једна од тих породица јесу сестре М. Једна сестра живи у Француској са мужем и породицом. Друга је у колективом центру на Бањици. Остале три су смештене у Реснику. Ово је њихова прича.
Улаз: Ресник
До београдског предграђа Ресник потребно је неких пола сата аутомобилом од центра града. Одмах на првој раскрници након уласка у Ресник, поред неколико продавница и пиљара, скреће се лево у улицу која је „преполовљена“. Први део је асфалтиран и подсећа на већину београдских улица. Други део је прашњав, нема асфалта, али је предео предиван. Поглед на авалски торањ преко огромне зелене ливаде у пролеће вероватно улива наду свим становницима ресничког колективног центра који се не налази на званичној листи Комесаријата за избеглице, јер је то неформални центар – држава га не признаје.
Сестре М. живе у последњим павиљонима и пут до њихових барака је приступачан у пролеће и на лето. Ситуација је знатно тежа зими и на јесен, те је за старије особе отежан пут од куће и до ње. Нарочито када је прилаз баракама омогућен једино стрмим и гвозденим степеницама. Посета сестрама М. кроз мрачни ходник бараке започета је грајом деце која живе ту и дивном вешћу да је неко од њих добио пет из енглеског језика. Слика није тако весела погледом на окружење. Сијалица светли на влажним, неокреченим, слабо изолованим и танким зидовима на којима се јасно види буђ од влаге. Прозори су покривени старим завесама. Испред улазних врата је огромна црна кеса са старим стварима. Свака породица има једну или две собе са чајном кухињом, док сви деле заједничко купатило.
Три сестре М. живе заједно са својом децом у две собе које су у врло лошем стању, са нестабилним вратима, заједничким купатилом, неокречене са видљивом влагом. Ту су са седам девојчица и једним дечаком. „Немогуће је ово очистити,” препричава једна од сестара. Исто је и са њиховим животом. Прича започиње 1999. године.
Долазак: 1999
У петак, 11. јуна 1999. године завршено је бомбардовање тадашње Савезне Републике Југославије. Последица тога је нови талас избеглица са Косова који су доласком у Србију постали интерно расељена лица. Махом су етнички Срби или припадници заједница Рома, Ашкалија и Египћана, али ту су и остале заједнице које су некада живеле на Косову. Сесте М. су те 1999. године започеле своје путовање.
И пре тринаест година су биле на истом месту као и данас. Разлика је у томе да су први пут дошли са Косова, а други пут из Норвешке. Ситуација је била знатно тежа оног тренутка када су са Косова стигле у Ресник. А можда су се данас само навикле. Београд је те 1999. године донео неизвесност. Једва су успевале да преживе месец, а муж најстарије сестре је умро од рака у избеглиштву пре него што су отишли у Норвешку. Будућност је била исувише мрачна. Причају да су биле упознате са пословима на црном тржишту рада, и радиле су такве послове. Међутим, такво стање није пружило довољно средстава да изнајме стан, као ни сигурност. Цела породица је тада зависила од мужа најмлађе сестре који је радио на „грађевини“. Увек су се бојале да се нешто не деси.
Све то је утицало на њихов одлазак у Норвешку. „А зашто не пробати срећу са најбогатијом земљом у Европи“, смешком се запитала најмлађа сестра.
(…)
Текст “Ресник на северу Европе – други повратак у Србију” изворно је објављен на сајту Београдског центра за безбедоносну политику. У целини га можете прочитати и на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар