Влада Републике Србије
Пише: Видан Данковић (Блог о социјалном укључивању)
Ја нисам особа са инвалидитетом. Нисам ни са хендикепом, или како се то раније говорило инвалид, хендикепиран, или као што неки данас кажу особа са посебним потребама. /инвалидност – стање које произлази из губитка или редукције способности да се изврше очекиване или специјално дефинисане активности социјалних улога у једном дужем временском периоду.
По професији, ја нисам архитекта. Сарађујем са много архитеката, поштујем ту професију и мислим да је у нашем друштву спала на ниске гране, оправдано или не, тешко ми је да кажем.
Нисам ни грађевинац.
По професији нисам ни правник. Заступам интересе особа са инвалидитетом у Србији и самим тим сам у прилици да сарађујем са правницима као члан Савета Заштитника грађана за питања особа са инвалидитетом, од самог почетка формирања Савета 2012. године. И то ми је част.
Ја нисам страначка личност. Ипак, у креирању јавних политика учествујем од 2009. године. У СЕКО механизму и Конвенту ЕУ од самог почетка. Коментаре на стратегије и акционе планове дајем у складу са својим могућностима и временом које нам за то оставе надлежна министарства. Блиско сарађујем и са Тимом за социјално укључивање и смањење сиромаштва Владе Републике Србије. Али нисам страначка личност.
Мој колега Александар Јанковић и ја нисмо ревизори приступачности. Иако смо са том идејом основали Удружење за ревизију приступачности 2009. године са жељом да особе са инвалидитетом не буду дискриминисане у нашем друштву. А методологију за то нисмо морали много да тражимо јер се методологија Европског концепта приступачности примењује у земљама Европске уније већ дуги низ година. Своју експертизу у овој области доказујемо резултатима рада, од којих су нам најдражи они које смо постигли у Пироту, Новом Пазару и Ужицу, градовима које смо посетили у оквиру нашег првог већег пројекта, а који су ове године добили признања Заштитника грађана за унапређење квалитета приступачности.
А студија коју смо радили за Град Београд, тачније за Дирекцију за градско грађевинско земљиште и изградњу Београда у оквиру њиховог пројекта Доступан град, драга нам је због тога што смо посао радили за свој родни град.
Радим још неке ствари у животу, али то сада није тема. Тема је приступачност.
Да ли сте се некада сусрели са тим да вам непремостиву препреку представља степеник? Рецимо, ако сте у друштву особе са инвалидитетом којој је то непремостива препрека. Да ли сте некада били у ситуацији да не познајете језик особе са којом покушавате да причате? Рецимо, ако је ваш саговорник или саговорница глува особа. Да ли сте били некада у мраку? Да ли је неко ломио руку или ногу па због тога није био у могућности да нешто заврши у граду? Има ли међу вама родитеља? Имате ли неку старију или тешко покретну особу у својој средини?
Многи од нас су се сусретали или се још увек сусрећу са оним што називамо: архитектонске или комуникационе баријере. За неких 10-15% људи (особа са инвалидитетом) ове баријере су непремостива препрека за пуно укључивање у друштво и законом забрањена дискриминација на основу инвалидитета.
За остатак, непријатност коју доживљавају у јавном простору или користећи услуге намењене јавности.
(…)
Текст “Речник активисте: Приступачност” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар