Влада Републике Србије
Пише: Сњежана Јолић (Блог о социјалном укључивању)
Кажу да је бити родитељ нешто најлепше, али уједно и најтеже. Ипак, када родитељ добије дете које има неки хендикеп, вероватно му је улога родитеља, бар у почетку, далеко тежа, или можда са мало више одговорности.
Нисам до сад имала прилику да искусим родитељство, али још имам родитеље, који су са мном прошли све оне лепе и мање лепе тренутке. Мојој мајци су по мом рођењу рекли да не мора ни да ме носи кући ако не жели, јер сам рођена са хендикепом. Наравно, то јој никада није пало на памет, да ме остави на милост и немилост. Чак и кад сам морала, због непостојања инклузије у локалној средини, отићи од куће и бити километрима далеко од својих родитеља да бих се школовала, никада ме нису напустили ни оставили потпуно саму. Увек су били присутни духом и подршком ако већ нисмо били под истим кровом.
Није лако пролазити све амбуланте и ординације, социјалне и друге установе и на сваком кораку се сусретати са препрекама. Сви они тренуци, почевши од вртића па надаље, који родитељима доносе осмех на лице и слатке муке, за родитеље који имају дете са хендикепом јесу још једна препрека, још милион затворених врата и речи неразумевања. Како деца расту, тако расту и сви ти проблеми, предрасуде и препреке. Често због тога трпи остатак породице. Родитељи су на неки начин приморани – због лошег система у школству, здравству, друштву у целини – да се одрекну дела сопственог живота, да би свом детету које има хендикеп обезбедили колико толико нормално одрастање. Држава и социјални систем пружају тако мало, и поприлично неорганизовано, подршку овим породицама. С друге стране, то дете губи самосталност и некако се стапа са родитељима, па уместо да шири крила с временом, оно је све више упућено на уски круг људи.
Исто тако, тешко је бити и родитељ са хендикепом. Поред свих препрека које имаш као особа са хендикепом током живота, радост родитељства на жалост овим родитељима често представља проблем. Неприступачно окружење, неразумевање заједнице, предрасуде о улогама мушкараца и жена у друштву, све скупа овим родитељима отежава оно што би требало да доноси срећу. Држава ни ту нема велико разумевање нити пружа подршку. Родитељи са хендикепом углавном зависе од подршке породице и сопствене сналажљивости. На жалост, чак је било и случајева слања деце од родитеља са хендикепом у хранитељске породице, уместо да се пружи подршка да та деца расту уз своје родитеље.
Законом је предвиђена институција персоналне асистенције, како би особи са хендикепом олакшала пут у нормално живљење, али и ослободила остатак породице дела обавеза и времена. На жалост, сем у мањем броју локалних средина, и то по пројектима у ограниченом временском интервалу, ова институција још није заживела онако како би то стварно требало да функционише.
(…)
Текст “Родитељи” Сњежане Јолић у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар