Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Радмила Урошевић (Блог о социјалном укључивању)

Темпо живота савременог човека, притисак свакодневне борбе за егзистенцију, успех и изазови са здрављем производе код појединаца хронични осећај страха, анксиозности, усамљености, депресије, губитка самопоуздања. Када овоме додамо и услове живота у време епидемије, готово да нема особе која се не сусреће са оваквим изазовима. Самопомоћ као животна вештина омогућава да се оснажимо и ојачамо у свакодневном функционисању, како у професионалном, тако и у приватном животу.

Самопомоћ је потребнија и значајнија него икад, будући да је реч о најдоступнијем и дугорочно најодрживијем начину решавања проблема у свакодневном животу. Ова вештина дефинише животну филозофију у којој су активност, лични капацитети и лична одговорност кључни зајачање интегритета, аутономије појединца/ке и унапређење квалитета свакодневног живота. Самопомоћ је важна и превентивно и интервентно за све генерације. У питању је заборављени ресурс за већину појединаца, упркос чињеници да је у директној вези са квалитетом живота. Самопомоћ је важна јер се фокусира на капацитете појединаца/ки и развој личних вештина, препознавање личних ресурса и проактивну животну филозофију.

Модерно друштво фокус је одавно ставило на човека, који се понаша потрошачки и у материјалном и у нематеријалном смислу. Притиснут је борбом за посао, намеће му се механизам сарадње кроз конкуренцију а не подршку, преплављен је новим и најновијим производима, трендовима и брендовима, као и бујицом нових информација. Он много ради, много троши, али се и све више плаши. Индустрија која негује осећај недовољности напредује у свим сферама живота, чинећи да се појединац осећа недовољно добрим, недовољно здравим, недовољно лепим и младим, недовољно добростојећим, стварајући константан осећај страха од неуспеха, старења, сиромаштва и слично. Модеран човек је корисник неколико друштвених мрежа, интернета, мобилног телефона. Па ипак, утисак је да су људи све више усамљени.

У 2020. години наше ментално здравље озбиљно је уздрмала пандемија Ковида-19. Преживљавање у савременом свету, остати здрав, опстати финансијки, физички и ментално испливали су као приоритети и ставили на страну све наше планове и амбиције.

Као социолошкиња практичарка, којој је теорија својеврсно „предсобље“ праксе и никада не треба да буде сама себи циљ, у оквиру on-line радионица и едукација психосоцијалне подршке, којима је обухваћено преко 200 учесника/ца старости од 17 до +65 година, спровела сам on-line анкету. Упитани шта су њихови највећи проблеми у месецима епидемије, 80% испитаника је навело страх, анксиозност и усамљеност.

Дакле, без обзирана то колико имамо година, време короне на исти начин подрива наше ментално здравље. Социјална изолација је додатни притисак на страх од болести и смрти, као и бригу за егистенцију. Ковид-19 је додатно појачао страхове модерног човека не пружајући му перспективу која се подразумевала, или бар у знатно већој мери, у времену пре епидемије.

Упитани да ли су спремни да потраже помоћ стручњака, тек сваки пети испитаник је одговорио потврдно, а сваки други да највише воли да се ослони на сопствене капацитете када је реч о проблемима са којима се сусреће, али да им је притом потребна подршка. Дакле, самопомоћ којој је „потребна помоћ“ споља.

И без пандемије и са њом, јачање сопствених капацитета, знања и вештина представља драгоцену животну филозофију, која даје одличне резултате, а доступна нам је сваког момента. Одлазак код стручњака тражи администартивно ангажовање или финансијски издатак, што троши наше недостајуће ресурсе – време и новац. Наравно, одлазак код стручњака се увек препоручује кад осетимо да смо се„заглавили“, да је негде „запело“ и да не можемо сами. И професионалци имају за циљ да нас оснаже и ојачају, али увек морамо сами највише да се потрудимо у проналажењу решења. У том контексту, концепт самопомоћи препоручује се као наш лични развојни задатак.

Често се дешава да поседујемо могућности, али их нисмо свесни, или сопствене капацитете из неког разлога умањујемо. Већина извора самопомоћи није непозната, али из нама необјашљивих разлога, то заборављамо, не примењујемо, немамо вољу или снагу. Њена предност је да сами одлучујем окада и коју врсту самопомоћи ћемо да применимо. Претходно морамо да изградимо сопствену матрицу самопомоћи која „ради“ онда када имамо проблем.

Изградња сопствене матрице самопомоћи је процес и увек је у директној корелацији са нашим ставовима у односу на проблеме, проактивном животном филозофијом и спремношћу да се суочимо са препрекама.

Ево како су на поменутим радионицама испитаници дефинисали за њих највеће проблеме и изазове у време короне:

• Психичка нестабилност, депресија, осећај немоћи;
• Забрана кретања, мањак физичке активности;
• Несамосталност, зависност од других;
• Изолованост и удаљеност од породице;
• Забринутост за чланове породице, страх за здравље најближих;
• Усамљеност, мањак социјалних контаката, разговора.

Испитаници су изнели своје препоруке у погледу самопомоћи при превазилажењу проблема у време короне:

• Важна је солидарност – породична, међугенерацијска, комшијска;
• Не препуштајте се очајању, свака криза прође!
• Потребно је да учимо и да се прилагођавамо новој ситуацији;
• Чувајмо једни друге и имајмо свест, дисциплину и одговорност једни за друге!
• Покушајмо да кроз кризу прођемо са што мање штете;
• Негујте критички однос према информацијама и ограничите време намењено информисању;
• Самопомоћ има највећу моћ, оснажујте се и помозите себи;
• Обратите пажњу само на позитивне поруке;
• Никада не одустајте од телефонског разговора, музике, читања и активности за своју душу;
• Све што нам се догађа је нормално, дакле – прихватимо стварност;
• Спорт + рекреација + уживање у физичкој активности + шетња у природи + покрет + осмех + позитивност = здравље и задовољство у животу;
• Поштујте мере које штите здравље;
• Одлучите да вам буде добро и боље ћете се осећати;
• Ако мислите да вам је помоћ потребна – тражите је!

На фокус групама и on-line радионицама потврђено је оно што је наука одавно доказала – да промене не долазе споља, већ изунутрашње потребе човека. На питање може ли самопомоћ да замени помоћ стручњака, одговор је недвосмислен. Не може и не треба. Али је сигурно да самопомоћ као активан, одговоран и креативан однос према себи и свом животу може да превенира или буде драгоцена помоћ. Нема оправдања да се одричемо драгоцених извора самопомоћи: наших пријатеља, разговора са људима којима верујемо, књига/литературе, уметности, креативности, наших успеха и неуспеха, који су наше најдрагоценије лекције.

Понекада се чини да смо изгубили снагу да идемо даље. За најмањи напор немамо мотив. А Година Ковида се обрушила на ионако непостојану мотивацију појединаца који су се још више заглавили у околностима померања граница безбедности, мотивације и социјалног живота.

А када нису услови епидемије, шта када разумевање и подршка изостану и када се осетимо усамљено и напуштено? Тражимо некога ко би поделио са нама бол и тугу, срећу и радост. Принципи самопомоћи су креирани и они „прораде“ управо са том идејом. Никада пасивно посматрање и слушање лекција не даје резултате као активно учешће и ангажовање.

Самопомоћ у време короне не дозвољава одлагање и чекање. А када и ова криза прође, остаје нам модел сопствене самопомоћи као драгоцен инструмент за самоунапређење квалитета свакодневног живота у временима која  долазе.

——-

Текст „Самопомоћ у време пандемије” изворно је објављен на Блогу о социјалном укључивању. Остале блогове Радмиле Урошевић можете прочитати овде.

Уколико желите да прочитате и текстове других аутора/ки Блога о социјалном укључивању, кликните на линк.