Влада Републике Србије
Пише: Зорица Атић (Блог о социјалном укључивању)
Шта је то самохрано родитељство, и ко су самохрани родитељи? Како се то постаје? Какав је осећај бити самохрани родитељ? Где су самохрани родитељи на мапи нашег друштва …? То су само нека од питања која прате једну животну ситуацију. Нимало ретку и усамљену.
Не постоје статистички подаци о броју оваквих породица, јер самохрани родитељи нису посебно третирани нити виђени као угрожена група становништва у Србији, али је евидентно да су у озбиљном порасту. Ова велика група становника Србије чак и данас у 21. веку тешко остварује своја права и права своје деце, укључујући и она која им законски већ припадају. Не могу да рачунају на разумевање ни послодаваца, ни станодаваца нити било кога…
Али једно нам нико не може оспорити: спремност да се сами боримо за будућност и права своје деце. Појединачно и удруживањем. А свако ко је одабрао самохрано родитељство као једино могуће решење за своју животну ситуацију, по природи ствари је већ спреман на ту борбу.
О чему се ради? У правном поретку Србије нема посебног закона који би регулисао статус самохраног родитеља, а самохраност, сама по себи, није призната као социјална категорија – нити подржана. Закон о раду омогућава самохраном родитељу детета предшколског узраста да одбије прековремени рад и рад недељом (што родитељи махом не чине из економских разлога), али не обавезује послодавца да радно време усклади са радом обданишта и дневног боравка. Још горе, самохрани родитељи свој статус неретко крију, како би добили посао и/или не би остали без њега.
Држава каже да још увек нема једнакости између самохраног родитељства и једнородитељске породице која се најчешће помиње (као најшира описна формулација самосталног вршења родитељског права), тако да је тренутно на снази терминолошка збрка, која за собом повлачи и ону социјално-правну. А правна збрка за собом повлачи непостојање јасног става о угрожености оваквих породица, и тешкоће доказивања самохраности и остваривања оно мало права које овакве породице имају на папиру.
У нашем правно-социјалном систему најчешће се сусреће израз једнородитељска породица. Значење је јасно: породица у којој дете/деца живи са једним од родитеља. Тек понегде се помињу самохрани родитељи а врло ретко се ова два израза изједначавају – у смислу да је старатељ детета и родитељ који самостално брине о деци/детету, у ствари самохрани родитељ. Нејасна дефиниција повлачи за собом и произвољна тумачења.
Ако су једнородитељске породице у нашем друштву угожене, а јесу, зна се преко кога се ломе проблеми, и да трпе они који не би смели, они најдрагоценији: наша деца. Необраћање пажње на постојање и потребе самохраних родитеља је занемаривање детета и његових права.
Да сам самохрана мајка, сазнала сам сасвим случајно – можда годину дана након што сам већ живела сама с дететом. Нико ми то није саопштио ни у једној установи, нико ми није предочио да као старатељ своме детету можда имам нека додатна права, односно да је моје дете у социјалном систему заштићено и има нека права… У гомили текућих проблема као што су пресељење, налажење новог посла у новом месту боравка, као што је акутни и драматични развод од мужа склоног свим пороцима који воде само насиљу, као што је упис детета у вртић, у Дом здравља, пријава боравка детету, касније упис у школу, нисам имала кад да се занимам својим новим статусом.
Рађена су истраживања у оквиру различитих родитељских удружења, на основу којих 75 посто анкетираних самохраних родитеља нема никаква сазнања о својим правима, њих 25 посто познаје своја права, а само 5 посто самохраних родитеља је укључено у систем коришћења својих права – тј. реално их и користи.
Нека од права самохраних родитеља и њихове деце: приоритет приликом уписа детета у вртић и у комбинацији са фактором прихода попуст на цену боравка детета у вртићу, затим право на нешто увећан годишњи одмор уколико сте запослени по Уговору о раду (у зависности од узраста детета), регресирање школског оброка у оквиру школе,регресирање екскурзије итд, нешто увећан дечији додатак… Али, сва ова законска права падају у воду уколико није јасно одређено (а није) ко су то самохрани родитељи.
На различите начине се долази у ситуацију самохране/једнородитељске породице. Неко постаје самохрани родитељ тиме што је удовац/удовица, разведен/разведена, мајка ванбрачно рођеног детета од познатог /непознатог оца. Кажу да је један од најчешћих развод, што је и моја ситуација и случај.
Нико нас не спрема на ту ситуацију. У брак не улазимо са идејом разлаза, већ са љубављу, надом и ентузијазмом. Какви излазимо и на који начин?
(…)
pdf [3 MB]
Оставите коментар