Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Тамара Савовић (Блог о социјалном укључивању)

Курсеви или реална подршка?

На основу Извештаја о положају и капацитетима сигурних кућа у Србији, спроведеног у сарадњи Тима за социјално укључивање и смањење сиромаштва Владе Републике Србије и Сигурне куће Сомбор, сарадња између сигурних кућа (СК) и привредног сектора оцењена је од стране одговорних лица сигурних кућа врло високо (у 83% случајева). Међутим, овај податак не значи много, будући да се сарадња углавном поистовећује са потписивањем споразума који су неприменљиви или који се не примењују. Зашто се не води евиденција о успешности сарадње сигурних кућа и привредног сектора? И колико је жртава породичног насиља запослено на основу сарадње Националне службе за запошљавање и сигурних кућа?

Проактивност сигурних кућа у правцу економског оснаживања жена жртава породичног насиља, огледа се у организацији курсева, као што су на пример курсеви за стицање професионалних знања и вештина (обука на рачунару, обука о покретању сопственог бизниса, обука о социјалном предузетништву), али и за стицање одређених специфичних знања и вештина за поједина занимања (узгој поврћа, узгој цвећа, обуке за пружање козметичких услуга, шивење, декупаж техника, традиционални занати).

Међутим, податак о реализованим курсевима који имају за циљ економско оснаживање жена жртава породичног насиља треба узети са резервом, јер није праћен процентом успешног запошљавања/самозапошљавања корисница, а курсеви често нису усклађени са потребама привреде и финансирају се ad hoc – кроз пројекте.

Недостатак системске програмске подршке који би се бавио економским оснаживањем жртава у складу са потребама локалне привреде за директну последицу има:

• висок проценат жртава које се враћају насилнику (жене којима нисмо помогли);
• висок проценат жена повратница на сервис СК (жене које су се „заглавиле“ у систему, али не желе да и даље трпе насиље);
• велики број фемицида (једна трећина жена обратила се систему и није добила адекватну помоћ);
• недостатак поверења код огромног броја жена (укључујући и 2/3 случајева фемицида у којима се жртве уопште нису обратиле за помоћ), које трпе насиље и не пријављују га.

Дужина боравка жртава у сигурним кућама непотребно је дугачка и у великој мери је последица непостојања адекватних програма за њихово економско осамостаљивање. Дужи боравак корисница од потребног поскупљује услугу и додатно појачава ефекте сагорелости стручног и помоћног особља.

(Према интерним подацима СК Сомбор, 15% жена се враћа у сигурне куће, а око 30% насилнику.)

Социјално предузетништво у служби економског оснаживања жртава породичног насиља

Социјална економија и социјална предузећа доприносе важним циљевима, као што су отварање радних места, инклузија, једнаке могућности, одрживост и грађанско учешће. Она су одличан пример „економије која ради за људе“ и као таква представљају један од приоритета за Европску комисију (ЕК).

Социјална предузећа у Србији представљају релативно нов модел пословања, који се нажалост развија без конкретних подстицајних мера. Преко 500 социјалних предузећа у Србији (према извештају ЕК), покрива различите потребе грађана и бави се важним питањима у нашем друштву. Тако су се у недостатку системског програма развили и модели социјалног предузетништва у области раста запошљивости и запошљавања жртава породичног насиља.

У том смислу, успешан пример је социјално предузеће „Руке“ из Панчева, које ангажује жене и стручне раднике/це из сигурне куће на изради текстилних производа (цегера, јастучница, подметача, крпа). Пример је и новоосновано социјално предузеће „Сомборске шнајдерке“ из Сомбора, настало  након акције шивења заштитних маски током ванредног стања. Некадашње кориснице сигурне куће, оснажене овом акцијом, удружиле су своје капацитете и покренуле социјално предузеће. Оно данас упошљава четири жене које активно израђују маске, постељине и кецеље. Оба социјална предузећа приходе остварене од продаје усмеравају даље у сопствене програме економског оснаживања.

Могућности за развој социјалног предузетништва су разноврсне и неискоришћене. Поред производа од текстила, могући правци развоја социјалног предузетништва су и услуге чишћења и одржавања пословних и стамбених простора, производња прехрамбених и занатских производа, сувенира и сличне делатности за које се жене могу оспособити кроз неформалну едукацију.

Веће учешће цивилног сектора и развојних партнера на увођењу и промовисању социјалног предузетништва као модела за економску интеграцију жена жртава веома је пожељно. Потребно је досадашњу праксу краткорочних пројектних интервенција заменити дугорочном програмском подршком, која би омогућила подстицајно окружење за развој социјалних предузећа. Ово је од кључног значаја за остваривање економски самоодрживог сервиса који ће бити способан да у дужем периоду пружа континуирану подршку.

Економско оснаживање жртава најважније је поље интервенције, имајући у виду да је већина њих управо због економске зависности дошла у положај жртве. Почетак новог живота и потпуна рехабилитација могући су само кроз остваривање економске самосталности и способности жртве да води бригу о себи и својој деци.

———-

Текст „Сарадња институција у циљу економске самосталности жртава насиља” изворно је објављен на Блогу о социјалном укључивању. Остале блогове Тамаре Савовић можете прочитати овде.

Уколико желите да прочитате и текстове других аутора/ки Блога о социјалном укључивању, кликните на линк.