Влада Републике Србије
У Србији 9% хомосексуално оријентисаних младића старости између 18 и 26 година тренутно размишља о самоубиству, док 4% има разрађен план самоубиства и у непосредном је ризику, резултати су истраживања докторке Јелене Срдановић Мараш, специјалисткиње медицинске психологије. У бројним истраживањима се као фактори ризика наводе пол, узраст, породична дисфункционалност, али сва наглашавају и друштвене факторе – дискриминацију, виктимизацију, злостављање, предрасуде, одбацивање.
Повезаност сексуалне оријентације и суицидалности Срдановић Марш, која ради на одељењу за дечију и адолесцентну психијатрију у Новом Саду, утврдила је у оквиру докторске дисертације “Суицидално понашање хомосексуално оријентисаних младића” одбрањене на новосадском Филозофском факултету.
Према подацима, проценат хомосексуалних младића који пријављују суицидална размишљања у току живота је веома висок, чак 63,4% испитаника, наспрам 23,9%, колико је забележено у групи испитаника хетеросексуалне оријентације.
Ти подаци недвосмислено показују повећан ризик сексуалних мањина унутар већ високоризичне групе адолесцената.
Подаци Светске здравствене организације показују да је суицид један од три најчешћа узрока смртности међу адолесцентима у свету – сваког дана 250 адолесцената изврши а њих 10.000 покуша суицид. У Србији на годишњем нивоу 46 особа узраста од 15 до 24 године изврши суицид. Посебно ризичне групе су млади бескућници, одбегли од куће и деликвенти, али и сексуалне мањине.
Истраживања из света показују да око 30% самоубистава у светској популацији почине хомосексуално оријентисане особе.
Ранија истраживања британског професора психијатрије Мичела Кинга показала су да 12-19% адолесцената хомосексуалне или бисексуалне оријентације у биографији има покушај самоубиства. Друга студија на Новом Зеланду показује да су ЛГБ особе старије од 21. годину шест пута чешће једном или више покушала суицид у животу у односу на хетеросексуалне вршњаке, док истраживање обавељно у Минесоти указује да ЛГБ адолесценти имају седам пута веће шансе да почине самоубиство него њихови хетеросексуални вршњаци.
Као главни фактори ризика наводе се пол, узраст, породична дисфункционалност, присуство менталног поремећаја (депресија, ниско самопоштовање, осећај безнадежности), али све студије наглашавају и друштвене факторе: дискриминацију, виктимизацију, злостављање, предрасуде, родитељско или одбацивање од стране вршњака, као и повећан ризик за злоупотребу алкохола.
Према подацима докторке Срдановић Мараш, 72,7% геј младића било је изложено дискриминацији, док се 32,7% осећало неприхваћеним у групи вршњака у току школовања.
“Дискриминација је снажан и хроничан стрес и сигурно има потенцијал негативног утицаја на различита ризична понашања, па и на суицидално понашање. О томе говоре истраживања, али и искуства из клиничке праксе. Наративи младих особа хомосексуалне оријентације које доспеју до психијатријских одељења због покушаја самоубистава обилују темема као што су неприхватање себе, емотивно одбацивање од стране породице, притисци да се промене и ‘излече’, затим ту су осуђивање, исмевање и претње из непосредног вршњачког окружења, али и страх од насиља из ширег окружења”, истиче Срдановић Мараш.
Утицај породице
Према њеном мишљењу, главни протективни фактор који штити геј популацију од развојних ризика и потенцијалних негативних здравствених последица јесте породица.
“Улога породице је огромна током процеса формирања хомосексуалног идентитета, који је неретко отежан различитим негативним спољашњим утицајима, што може младу особу да уведе у разна ризична понашања. Уколико је породица функционална и прихватајућа, она има потенцијал да негативне срединске утицаје ублажи и оствари своју улогу, а то је да сваком свом члану обезбеди раст и развој”, објашњава Срдановић Мараш наглашавајући да се проблем не може препустити самој породици, већ се мора деловати плански, системски и дуготрајно.
Докторка Срдановић Мараш истиче и да је важан аспект превенције суицидалног понашања рад са младим геј особама како би им се помогло да код себе препознају различита непријатна осећања и психичке кризе, али и ресурсе у заједници, коме и како да се обрате за помоћ.
Она истиче и неопходност програма за оснаживање, развој самопоштовања и самоприхватање младе особе, као и програма који би били усмерени на породицу геј адолесцента која је такође изложена великим притисцима и негативним утицајима из окружења.
Сигуран пулс младих
Програме усмерене ка породици геј особа спроводи једино организација Сигуран пулс младих, која је сензибилисана управо за ту тематику.
“Већина родитеља је у почетку доживела емотивни шок у вези чињенице да је њихово дете хомосексуално. Тај период траје од неколико недеља до неколико месеци и карактеришу га поступци попут негирања чињенице да је дете геј, тенденције да се дете води на лечење, а било је и случајева прекида комуникација са дететом и избацивања из куће”, истиче координатор пројекта Исеин Фетоски.
Он каже да је већини родитеља заједничка лоша комуникација са децом, непоседовање теоријских и практичних знања о тој теми и чињеница да немају коме да се обрате и поделе своје бриге и страхове. Зато је организација Сигуран пулс младих акценат ставила на преношење модела неконфликтне комуникације и едукацију.
“Највише коришћен програм су групе самоподршке у којима родитељи уз супервизију и стручну подршку психолога пружају једни другима помоћ у превазилажењу криза које су имали или имају у односима са својом децом која су ЛГБТ. Осим тога радимо и едукативне радионице чији је циљ едукација родитеља у вези специфичних питања која су од значаја за конструктивно разумевање ЛГБТ иденититета. То су питања о полу, роду, сексуалности, везама, промискуитету”, објашњава Фетоски.
Пример из света су Пројекат Тревор (The Trevor Project), који постоји већ 14 година, а од 2010. и кампања “Постаје боље” (It gets better) који су усмерени на превенцију суицида ЛГБТ омладине.
СОС телефон
У Србији постоји само један такав програм и то ЛГБТ SOS телефон (011/292 00 67) који од 2006. године води организација Гејтин ЛГБТ (GayTen).
Координатор ЛГБТ SOS телефона Милан Ђурић истиче да је тај вид подршке посебно значајан за особе из унутрашњости, где не постоје сервиси за директно обраћање каквих има у Београду или Новом Саду, као и за особе које имају страх да се директно обрате и изложе свој проблем.
“Посебно смо истренирани за суицидалне позиве. Не могу да дам тачан податак, али у великом броју случајева особе које нам се јављају су барем размишљале о томе. То су особе које не виде могућност проналажења изласка из проблематичне ситуације, не виде никакву алтернативу. Најчешће се може пратити једна паралела – уколико не виде могућност одласка из земље, о чему највећи број људи размишља или макар машта, не виде друго решење или излаз. Позиви особа које су на ивици суицида заиста су јако чести”, истиче Ђурић потврђујући и сопственим искуством факторе ризика који се јављају у свим истраживањима суицида.
Ђурић каже да су разлози најразличитији, од неког вида насиља у примарним породицама, страха у најразличитијим облицима, проблема прихватања сексуалног или родног идентитета до “токсичног” стида, срамоте, осуде средине, одбацивања, проблема у школи или на послу. Такође, додаје Ђурић, код великог броја особа постоји страх да неће добити посао или да ће морати стално да се скривају да би га задржали.
SOS телефони показују се као пример добре праксе у критичним ситуацијама, али за решавање проблема неопходан је континуирани рад на вишим нивоима а као кључни фактор издваја се државу.
“Држава би морала да у наставни план и програм психологије уведе обавезне тематске целине које треба да демистификују и дестигматизују појам хомосексуалности и подржи кампање које имају за циљ неговање толеранције према ЛГБТ особама. Неопходно је и спровести програме едукације психолога у основним и средњим школама и центрима за социјални рад”, сматра Исеин Фетоски.
pdf [3 MB]
Оставите коментар