Влада Републике Србије
Шабнам Араб, тринаестогодишња девојчица из Авганистана полако чита на за њу до скоро страном и неразумљивом језику радњу која се мења по лицима: “Ја спавам, ти спаваш, он спава… Ми спавамо, ви спавате, они спавају.”
Наставница клима главом одобравајући њен добар изговор српског језика. Старији брат Мухамед, који седи поред ње је поносан на Шабнам. Смешка се као да је он заслужан што се добро припремила за час. Маму немају. Умрла је. Отац их сваког дана чека по повратку из школе да чује шта су ново учили тог дана. Због тога је и превалио хиљаде километара са своје двоје малишана – да би имали шансу да се образују. И да би живели у миру.
Није им било лако. Мењали су избеглички камп за избеглички камп. Мењали земље. Некада спавали на отвореном. Сада су у Центру за прихват избеглица у Београду.
Попут многе друге деце која су побегла из ратом захваћених подручја, Шабнам дуго није похађала наставу. Дане би проводила у кампу, тек понекад читајући неку књигу коју би пронашла успут. Њене бистре и брзе очи све време траже нешто да их заинтересује. Ипак, када почне да говори у њима се види мир и усредсређеност младе особе која зна шта хоће од живота.
Каже да је захвална на прилици што може да учи и да зна колико је образовање важно за остварење снова: „Учењем могу да достигнем до жеља које имам. Због образовања смо и дошли у Србију. А када сам чула да ћу кренути у школу била сам веома узбуђена“ каже Шабнам.
Клупу дели са децом из Србије. Међу њима нема разлике. Има и другарице које су рођене у Београду. Набраја имена: „Ту су две Иве, затим Катарина и Бранка. Другима још нисам упамтила имена“ искрено додаје уз осмех.
Школа у коју Шабнам иде је једна од 10 у Србији које похађају деца која су дошла у избегличком таласу. UNICEF је у сарадњи са Министарством просвете, науке и технолошког развоја и Центра за образовне политике, покренуо пројекат подршке образовању ученика избеглица и миграната у Србији, па Шабнам и многи други ученици који живе у Центрима за прихват избеглица сада могу да остваре право које свако дете треба да има – право на образовање. Поред деце која су у Србији са родитељима, има и оне која су без пратње. Свима је обезбеђен превоз до школе, преводиоци и школски материјал.
Шабнам, иако јој то нико не тражи, има осећај да треба да се одужи земљи која ју је примила: „За друштво у којем тренутно живиш нешто мораш и да учиниш, не можеш тек тако доћи празних руку и отићи празних руку. Треба свакако да научиш нешто и тако друштву пружиш нешто од себе и као што сада друштво мени пружа и даје знање, и ја би требало, када порастем, нешто њему да дам“ каже Шабнам.
Она и брат знањем желе да свет учине бољим местом за живот.
Ако питате Шабнам чиме ће се бавити да би то постигла спремно одговара: „Правом, бићу правница.“
Шабнам има сан. Нема сумње да ће дати све од себе да га и оствари. За сад вежба оно што следи пре њега: „Ја спавам, ти спаваш, он спава…“
Извор: www.unicef.rs
pdf [3 MB]
Оставите коментар